Rad u državnim firmama se tradicionalno u bivšoj Jugoslaviji, pa samim tim i u Srbiji, smatrao najsigurnijim zaposlenjem koje bi garantovalo solidna primanja i dobre uslove rada, međutim u poslednje vreme ni državne jasle ne garantuju stabilnost, te se mladi okreću privatnom sektoru u potrazi za većim izazovima i, naravno, većim platama.
Poslednje istraživanje koje je sproveo sajt „Infostud“ pokazalo je da je interesovanje za državnim kompanijama drastično opalo u poslednje tri godine, dok su kao najpoželjnije označene strane firme. Čak 40 odsto ispitanika kaže da strane kompanije pružaju bolje uslove, a to ne podrazumeva samo veću platu, već kvalitetniji rad, bolji sistem kompenzacija, a sam radnik može da računa na sopstveni razvoj u vidu dodatnih obuka i usavršavanja.
Istog mišljenja je i profesor Ekonomskog fakulteta Milojko Arsić koji kaže da ovaj trend predstavlja racionalnu reakciju radne snage na promene koje su se dogodile na tržištu rada tokom poslednjih nekoliko godina. Došlo je do promena u platama, s obzirom na to da su u privatnom sektoru primanja rasla, dok su u javnom smanjivana. Istovremeno, i potražnja za radnom snagom u privatnim firmama raste, dok u javnom sektoru ne samo što je zapošljavanje zabranjeno već su najavljivana i velika otpuštanja.
Privatni sektor — logičan trend
Sve je to učinilo da se ljudi okreću onom sektoru koji nudi posao i koji obećava bolju perspektivu napredovanja. Međutim, privatni sektor bira one ljude koji imaju više obrazovanje, a samim tim i veći potencijal za napredak u budućnosti, objašnjava Arsić.
„Ako se sagledaju sva javna preduzeća u Srbiji, uključujući državnu upravu, zdravstvo i obrazovanje, raspon plata je izuzetno mali, a najlošije prolaze oni koji su najobrazovaniji. Kao rezultat imamo lekare, specijaliste i vrhunske stručnjake koji odlaze u privatni sektor ili su primorani da napuste zemlju jer je u Srbiji u javnom sektoru veoma teško zaraditi 1.500 evra“, smatra sagovornik Sputnjika.
Sociolog Vladimir Vuletić to objašnjava time što su mladi ljudi daleko pragmatičniji, prate trendove i tokove koji ih okružuju, a njihovo iskustvo i odrastanje šalju drugačiji signal nego što je to bio slučaj kod njihovih roditelja, kada je najvažnije bilo završiti školu, zaposliti se u državnoj firmi i dočekati penziju.
„Mladi sa sobom nose jednu dimenziju koja je potpuno različita od prethodne generacije — u pitanju su izazov i novac, dok su prioriteti njihovih roditelja bili sigurnost i stabilnost. Oni su spremni da se takmiče za bolje poslove i da umesto državnih jaslica biraju rizičnije poslove koje su više plaćeni“, smatra on.
Pojam „sigurnost“ polako iščezava
Sa stanovišta sigurnosti posla, javni sektor će svakako ostati oličenje toga, međutim, prema novom Zakonu o radu, više uopšte nije teško ostati bez posla, pa čak i u državnoj upravi.
Stoga, prema mišljenju Arsića, ka javnom sektoru treba da se okreću ljudi sa srednjim obrazovanjem, jer takva vrsta poslovne orgnaizacije, u kojoj se od radnika ne zahteva toliko kao u privatnim kompanijama, njima više pogoduje.
„Pozitivna strana privatnog sektora jeste to što ne samo da dozvoljava usavršavanje već se ono od radnika i zahteva, naročito kada se pređe neka kritična faza razvoja i kada uslov za opstanak privatnih preduzeća postane uvođenje inovacija i kreativnosti u delatnost. Tada su im potrebni sposobni, posvećeni i obrazovani ljudi sa iskustvom, koji zauzvrat dobijaju veoma dobre plate“, dodaje Arsić.
Iz sociološkog ugla, Vuletić kaže da je ta sigurnost sada već mit, koji je važio tokom socijalizma, jer država danas ne može finansijski da je obezbedi, uzimajući u obzir način na koji svetska privreda posluje. Upravo je to razlog zbog čega su mladi svesni da im je možda bolje da imaju nesigurniju poziciju, koja će im doneti mnogo više novca, nego neki privid sigurnosti u javnom sektoru.
Privatni sektor je stub privrede
Prema mišljenju Arsića, privatni sektor bi trebalo da bude ključni nosilac razvoja, jer je on izvor koji obezbeđuje sredstva za jaku državu. Privatne kompanije, obajašnjava on, jesu te koje finansiraju usluge države, i ako one ne stvaraju veliku dodatnu vrednost, neće biti dovoljno sredstava za finansiranje vojske, obrazovanja, zdravstva i drugih delatnosti koje finansira država.
Vuletić, sa druge strane, kaže da, uprkos tome što u poslovanju privatnog sektora postoji veliki broj kršenja prava zaposlenih, počev od slabog sindikalnog organizovanja pa do prekovremenog rada, to ne znači da će tako zauvek i ostati.
„Sve zavisi iz kog ugla se sagledava cela situacija. Oni stariji će se boriti da zadrže svoju poziciju, jer ne odgovaraju samo za sebe već i za svoju decu, samim tim će se i zalagati za postojanje sindikata. Sa druge strane, mladi su spremni da se takmiče i da ugrabe svaku šansu koja im se pruži, a na sindikate ne obraćaju pažnju“, zaključuje on.
