Države koje zavise od prodaje nafte stalno se susreću sa ovim problemom. One pate od takozvane „holandske bolesti“ — takvog stanja ekonomije u kojem izvoz sirovina guši razvoj industrijske proizvodnje, a blagostanje države u direktno zavisi od nepredviđenih kolebanja svetskih cena. Na kraju krajeva, nafta je ograničeni i neobnovljivi resurs i stoga je pitanje racionalne potrošnje dobijenih, odnosno ušteđenih sredstava od njene prodaje, veoma važno pitanje za države-izvoznice crnog zlata.
Kako bi ekonomije što manje bila u zavisnom položaju u odnosu na razne nepredviđene okolnosti na tržištu, sredstva zarađena u vreme kada nafta beleži visoke cene na svetskom tržištu čuvaju se na računima centralnih banaka ili akumuliraju u specijalnim fondovima. Ovakve ekonomsko-finansijske strukture su se pojavile '70-ih godina prošlog veka. Opšti princip rada ovih institucija je da se novac akumulira kad je cena nafte visoka, a troši kad cena padne.
Blago vikinga i Eskima
Norveška, čiju četvrtinu BDP-a čine prihodi ostvareni u naftnoj industriji, ima najbogatiji fond nacionalnog blagostanja sa aktivama u vrednosti od 870 milijardi dolara. Čak 9.000 kompanija širom sveta ima svoj udeo u ovom fondu. Najveći kupci njegovih akcija su „Nestle“ i „Epl“. Osim toga, fond je vlasnik nemačkih, japanskih i američkih državnih obveznica. Veliki broj eksperata podvlači i visoku transparentnost i preciznost ulaganja, investiranja i upotrebe norveških sredstava.
U prvom kvartalu 2016. godine Norveški državni penzioni fond je zabeležio gubitak od 10 milijardi dolara zbog pada cena akcija na svetskim tržištima. U trećem kvartalu 2015. godine Naftni fond je zabeležio najveće gubitke za poslednje četiri godine, dok je četvrti kvartal završio u plusu za 3,6 odsto.
Ekonomija Norveške u velikoj meri gubi zbog pada cena nafte: prošle godine su prihodi od izvoza crnog zlata pali za 27 odsto u odnosu na 2014. godinu (sa 62 milijarde na 45 milijardi dolara). Zato sada Norveška „vadi“ 25 milijardi dolara svoje neprikosnovene ušteđevine sa namerom da oživi ekonomiju.
Svoj fond ima i američka država Aljaska. Takozvani Trajni fond osnovan je 1976. godine i u njega se sliva 25 odsto sredstava koje vlada dobije od naftnih kompanija (od poreza, dozvola za bušenje i taksi za korišćenje gasovoda). Deo novca odlazi direktno stanovnicima Aljaske, koji su na primer 2014. godine dobili po 1.884 dolara. Portfolio ovog fonda sadrži i akcije kompanija SAD, američke državne obligacije, ali i hartije od vrednosti drugih država, kao i nepokretnosti i drugo.
Zlato iz peska
Jedan od najvećih proizvođača i izvoznika nafte na svetsko tržište je Kuvajt, koji je svoj novac iz fonda trošio posle Prvog zalivskog rata. Tokom '60-ih i '70-ih godina 20. veka je na računu Fonda generalnih rezervi kao i Fonda budućih generacija bilo akumulirano mnogo novca, ali je on bio upotrebljen za obnavljanje zemlje. Na račun Fonda budućih generacija i danas odlazi 10 odsto državnih prihoda, nezavisno od kretanja cena nafte na tržištu. Novac se ulaže u hartije od vrednosti, odnosno državne obveznice raznih zemalja.
Interesantno je da najveći svetski proizvođač nafte — Saudijska Arabija — nema odvojeni fond štednje. Od 90 do 95 odsto prihoda od prodaje nafte odlazi u državnu kasu Kraljevstva. Zbog globalnog pada cena sirovina u aprilu je princ Muhamed bin Salman saopštio da se Kraljevstvo priprema za „sumrak naftnog veka“ i planira da stvori suvereni fond čiji bi zadatak bio da se bori sa posledicama zavisnosti državnih prihoda od prodaje nafte.
Neki drugi (ne)uspešni primeri
U Venecueli, gde postoji Fond makroekonomske stabilizacije, pravila u vezi sa popunjavanjem rezervi stalno su se menjala, a državni budžet je redovno beležio deficit. Za vreme vladavine Uga Čaveza, sav ušteđeni novac je bio potrošen na podizanje standarda građana, a od fondova su ostale samo uspomene.
Ni iskustvo Nigerije nije mnogo bolje. Naime, 2004. godine ova država je u svom fondu imala 50 odsto prihoda od nafte prodate tokom 2003. godine. Ipak, već u novembru iste godine, od tih sredstava je bilo potrošeno 280 miliona dolara za kompenzaciju cena benzina građanima.
Na postsovjetskom prostoru postoje države koje stvaranjem fondova pokušavaju da ublaže šokove koje bi njihove privrede mogle doživeti zbog kolebanja cena nafte. Tako je Azerbejdžan osnovao Državni naftni fond 1999. godine, a 1. aprila 2016. njegove aktive iznosile su 34,24 milijarde dolara. Kazahstan je 2001. godine formirao sopstveni Nacionalni naftni fond, koji se puni delom prihoda naftnih kompanija. Godine 2012. su otvorili trezore ovog fonda, a 2014. godine je bilo potrošeno 10 milijardi dolara kako bi se sanirale posledice krize.
A kako stoje stvari u Rusiji?
Zavisnost ekonomije i finansijskog sistema Rusije od spoljnoekonomskih faktora, motivisali su vladu da stvori Stabilizacioni fond 2004. godine. Ideja je bila da se u ovom fondu čuvaju sredstva prikupljena od poreza i taksi na eksploataciju nafte i drugih sirovina. Novac je ulagan u kupovinu deviza i obveznica drugih država. Sredstva iz Stabilizacionog fonda koristila su se za otplatu spoljnog duga.
Tokom dvehiljaditih se, s obzirom na rastuće cene nafte Stabilizacioni fond brzo punio, a 2008. godine je u njemu već bilo 157 milijardi dolara. Izračunato je tada da bi u ovaj fond trebalo da odlazi 7 odsto od ukupnog BDP-a, kako bi mogao da podrži ekonomiju u uslovima krize u naredne 2 do 3 godine. Za to vreme bi vlada usvajala nove budžete koji bi imali manji obim davanja, pa i socijalnih, a fond bi mogao da ispuni svoju misiju, odnosno da obezbedi lakši prolaz kroz turbulentna krizna vremena.
Fond je 1. februara 2008. godine podeljen na dva dela: Rezervni fond sa 125 milijardi dolara aktive i Fond nacionalnog blagostanja sa 32 milijarde. Ovaj drugi je bio osmišljen kao penzioni fond u kojem se čuva novac koji bi obezbeđivao blagostanje za buduće generacije.
Fondovima se upravlja na različite načine. Rezervni fond čuva sredstva u valutama i državnim obveznicama najlikvidnijih država, odnosno u onim sredstvima koja se lako mogu „zameniti“ za živi novac. Fond nacionalnog blagostanja, osim već navedenih sredstava, može da investira u infrastrukturne projekte unutar zemlje.
U poslednje vreme se sredstva Rezervnog fonda koriste za pokriće deficita budžeta.
