Ni Rusija ne sedi skrštenih ruku već najavljuje asimetrični odgovor. I dok se u Evropi ne sleže prašina zbog novog sučeljavanja Rusije i Zapada, iz Srbije — muk.
Činjenicu da se Srbija drži po strani i ne iznosi svoj stav o antiraketnom štitu koji je stacioniran samo par stotina kilometara od njene granice analitičari Aleksandar Radić i Aleksandar Pavić različito tumače.
„Mi smo na margini, nismo u epicentru kako se to misli u srpskim kafanama, kao u Vašingtonu, Moskvi su danas morali da posvete ozbiljno vreme raspravi šta sa nama. Mi moramo da se brinemo za svoju bezbednost bez emocija, trezveno, hladno, jer nemamo resursa. Imamo jako malo vremena, a bojim se dolaze jako teška vremena, izazovi su sve otvoreniji“, rekao je Radić u emisiji „Sputnjik intervju“.
On je podsetio da je odlazeći turski premijer Ahmet Davutoglu pre neki dan u Banjaluci „vrlo agresivno“ poslao poruku šta misli o kompoziciji našeg regiona. Prema mišljenju Radića, zato po tom pitanju nema prostora za emocije, a saveznici treba da nam budu „oni koji su realni u datom trenutku“.
„Ne možemo da ignorišemo činjenicu da je NATO kod nas i na našoj teritoriji. To je naravno vrlo teško pomiriti sa proruskim stavom javnog mnjenja, sa vrlo negativnim stavom prema NATO-u i vrlo jednostavnom činjenicom da smo mi zapadnije u odnosu na granice NATO-a. Okruženi smo NATO-om, a Srbija bi u ovom trenutku morala da ima sve ono što nema: vrlo agresivnu spoljnu politiku sa jasno definisanim strategijskim opredeljenjima, dokumenta koja to prate sa vizijom razvoja u budućnosti, kvalitetnu obaveštajnu službu koja bi to servisirala. To je samo pusta mašta jer plašim se da mi reagujemo na pritisak od momenta do momenta“, smatra Radić.
To je, po njemu, objašnjenje zašto je u Srbiji bilo moguća situacija da novembra 2014. godine pripadnike ruskih desantnih jedinica u dolasku na vežbu na naš teren smene američki marinci i to ne bilo koji nego oni iz grupe koja je bila dežurna u Crnom moru zbog potencijalne reakcije na krizu u Ukrajini.
„Naši političari bi hteli da im se upute komplimenti da tu ima nešto malo duha titoističke ere, ali to je samo inercija i sticaj okolnosti“, uveren je Radić.
Politikolog Aleksandar Pavić ima drukčije viđenje uloge NATO-a u regionu, ističući da je Zapad imao šansu da pokaže da se nije borio protiv Srbije nego protiv Miloševića, ali da „sve što su radili petog oktobra kad su imali prozapadne vlade govori o tome da se oni ipak bore protiv Srbije“.
„Uopšte se ne slažem sa tezom da ćemo ulaskom u NATO ili čak pravljenjem da smo mrtvi skinuti pritisak sa nas. Naprotiv. Oni to smatraju znakom slabosti. Oni su rešili, kao sa Rusima, da nas da unište ili da nas onesposobe kao državu“, ocenjuje Pavić.
On podseća da Rusija već neko vreme nudi savezništvo Srbiji i da je „ruka pružena, a da mi nikad nismo ni probali da vidimo šta to znači“.
„U vremenu koje dolazi moraćemo da se opredelimo da li ćemo mi biti ti koji će učestvovati u udaru na Istok, kao što nismo 1941. —na našu čast i na našu sreću, ili ćemo leći na rudu i postati vazalni narodi kao svi drugi. Mislim da Srbija jedina u regionu, osim Grčke, ima tradiciju državnosti, nezavisnosti i da nikad nije udarila nož u leđa svojim prijateljima i da to ne treba da uradi ni sad“, ističe Pavić.
Sagovornici Sputnjika slažu se da je apsurdno obrazloženje Amerike za izgradnju štita kao odbrane od odmetnutih država poput Severne Koreje i Irana, tim pre što je o nuklearnom programu Teherana postignut dogovor.
„Ne postoji čak ni vojno opravdanje, jer nijedno sredstvo nije savršeno, a ako se igrate sa nuklearnim oružjem jedan jedini projektil je više nego dovoljan da nanese katastrofalnu štetu“, napominje Radić i dodaje da štit nije čak ni dovoljno efikasan jer je na svakom probnom gađanju uglavnom promašio cilj.
„Neki drugi motivi stoje iza toga. Treba pratiti trag novca, interese velikih kompanija i naravno talas političke propagande koji na tome pliva, jer Amerikanci su sve više u raskoraku između stvarne moći koju mogu da pokažu na terenu i one koju bi želeli da pokažu da imaju. I zbog toga je potrebno da stalno šalju tu poruku o tehnološkoj premoći, da potvrđuju savezništva. Ovo im je sjajna prilika u kojoj stvarajući veštačku opasnost od Rusije uspevaju da disciplinuju, konsoliduju redove u okviru NATO-a“, smatra naš sagovornik.
On ukazuje na činjenicu da se elementi bazirani na lanserima u objektima koji su deo štita bez ikakvih modifikacija mogu koristiti za primenu raketa tipa „tomahavk“, „a tu već pričamo o direktnoj pretnji Rusiji i grubom i perfidnom narušavanju sporazuma koji ograničava razmeštaj lansera kratkog i srednjeg dometa na području Evrope“.
„Kažete da je defanzivno sredstvo, ali imate ’mali problem‘ na kome se ne insistira da vi ako iskrcate iz transportnog aviona kontejner sa krstarećom raketom i stavite ga u taj isti lanser, on je spreman za dejstvo gotovo odmah“, ističe Radić.
Štit je, po njemu, „članska karta lojalnosti Americi“, a Rusija se koristi kao sredstvo za stvaranje slike ugroženosti kod evropskih zemalja, pre svega nove Evrope.
„U NATO-u postoji šizofrena situacija u kojoj Amerikanci komuniciraju sa zemljama koje stalno vide ruske divizije na svojim granicama i stare evropske velike sile koje vide strateško partnerstvo sa Rusijom i koje su svesne da ipak ekonomija određuje pravila igre“, konstatuje Radić.
Kad je reč o mogućnostima, kako je najavljeno, asimetričnog odgovora Rusije, Radić navodi da to može biti razmeštaj raketa u Kalinjingradskoj oblasti, prodor ruske vojske prema Arktiku, obnavljanje flote podmornica koje su nosači projektila sa nuklearnim bojevim glavama, neka određena ulaganja u modernizaciju ruske vojske sa težištem na sredstvima za odvraćanje…
Ipak, smatra on, Rusija pre svega mora da ima jake konvencionalne snage, a najveći bezbednosni izazov za nju biće situacija u Centralnoj Aziji, turbulencije do kojih može doći u zemljama koje imaju milione ljudi i kontakte sa ekstremistima.
Komentarišući američke tvrdnje o „agresivnom ponašanju“ Rusije, Pavić kaže da bi prava mera ruskog ponašanja za Vašington bila da Rusija ne postoji i da bi onda možda došli do zaključka da ne postoji ruska pretnja.
„To vam je kao kad čačkate mečku, pa mečka izađe da brani sebe i svoje mladunce, a vi kažete: ’Mečka je agresivna‘“, dodaje Pavić i podseća na obećanja NATO-a da se neće širiti na Istok, pa čak i pozive bivšeg generalnog sekretara Alijanse Manfreda Vernera da se uspostavi zajednički sistem bezbednosti sa Rusijom.
Kreator doktrine obuzdavanja SSSR-a Džordž Kenan je još 1998. godine rekao da je širenje NATO-a tragična greška koja znači obnovu Hladnog rata i predviđao je da će Rusi morati da odgovore na to.
„A ako nisu tad bili spremni da odgovore, posle agresije NATO na SRJ sigurno jesu“, naveo je Pavić i ocenio da je ruske reakcije uslovilo isključivo zapadno ponašanje, a da je „vrlo cinično i da podseća na Treći rajh da vi krivite one koji su mete vaše agresije da se ponašaju agresivno“.
