Znala sam da je pušenje zabranjeno, ali ne i u kolikoj meri. Tek kasnije sam shvatila da je pušenje dozvoljeno samo u zonama gde je to jasno naznačeno. Tako je i sa aerodromom. „Zapalila“ sam tamo gde ne treba.
„Ne govorite ruski“, nastavila je ona.
Na lošem ruskom odgovorila sam da razumem, ali da ga slabo govorim.
„Pređite tamo“, pokazala mi je na mesto, samo dva koraka udaljeno od mesta gde sam stajala, vraćajući mi pasoš.
„Dobro sam prošla“, pomislila sam. Verovatno mi je „progledala kroz prste“ nakon što je videla da sam iz Srbije. Prošla sam bez kazne.
I zaista, tokom mog sedmodnevnog boravka u ruskoj prestonici osetila sam toplinu i osmehe na licima Rusa kada čuju reč — „Serbija“ ili rečenicu: „Da, ja Serbka“.
Iako sam velikim delom u Moskvu otišla zbog vojne parade koja je održana 9. maja povodom obeležavanja Dana pobede nad fašizmom, tu čuvenu rusku vojnu mašineriju zbog jakih mera bezbednosti i velike gužve nisam uspela da vidim.
Moje razočaranje odagnala je ruska avijacija koja je nekoliko minuta nadletala rusku prestonicu, ostavljajući na vedrom moskovskom nebu tragove u bojama ruske zastave. Zadivljujuće!
Sreća, ponos, ushićenje, ali i poneka suza mogla se videti na ozarenim licima ljudi čije su oči, kao i moje, bile „prikovane“ za nebo.
Svesni su svoje bogate istorije i kulture, ponosni su na svoje pretke i na svoju državu.
„Znaju koliko su veliki i moćni“, pomislila sam.
Moskva — grandiozna ruska metropola. Grad širokih ulica i bulevara, ogromnih parkova i trgova, veličanstvenih spomenika, muzeja, galerija i biblioteka. Grad prelepih istorijskih zgrada, iza kojih izviruju zlatne kupole pravoslavnih svetinja.
I sama vožnja brodićem po reci Moskvi oduzima dah. Dok sunce prži, a moskovski povetarac šiba u lice, smenjuju se slike — zidine Kremlja, Crkva Vasilija Blaženog, Hram Hrista Spasitelja, spomenik Petru Velikom, Park kulture i jedna od sedam Staljinovih „visotki“, pred kojom, zbog njene impresivne veličine, čovek zanemi.
Odmah sam shvatila da je Moskvu nemoguće obići za nedelju dana. Čak nije moguće videti ni sve ono što je u svakom turističkom vodiču obeleženo sa oznakom „pod obavezno“.
Danju grad pleni svojom nesvakidašnjom lepotom — prepun je zelenila, raznobojnog cveća i fontana. Blistavo čist.
Noću menja svoj izgled — sija drugačijim sjajem, živi neki svoj drugačiji život i odiše posebnom atmosferom. Osvetljen je specijalnim lampionima i velikim svetlećim reklamama i neonkama. U isto vreme spaja nespojivo — predstavlja prizor iz bajke, uokviren carskim palatama i romantičnim kaldrmisanim uličicama, i moderan, kosmpolitski grad sa ogromnim bulevarima, načičkanim restoranima, diskotekama, barovima i klubovima.
Tu rezervisanost i uzdržanost Rusa prema strancima, o kojoj sam mnogo slušala pre odlaska u Moskvu, nisam osetila, osim kod uniformisanih lica. Ali, čak i njih „razoružava“ ta magična reč — „Serbija“. Potkrade se po koji osmeh.
Mere bezbednosti su velike. Svuda je policije i senzora — u metrou, tržnim centrima, na ulicama… Ništa se ne prepušta slučaju. U gradu u kojem po različitim procenama živi od 15 do 20 miliona stanovnika, osećala sam se potpuno bezbedno.
Šarenilo boja i radost zbog dolaska proleća nakon duge i hladne zime oslikavala se i na ulicama grada. Ruskinje, u haljinama cvetnih desena, obuće jarkih boja i sa šarenim maramama veselo su koračale gradom, na vrtoglavo visokim potpeticama, upijajući svaki zračak sunca. To ushićenje kao da prenose i na prolaznike — turiste, koji radoznalo, širom otvorenih očiju upijaju svaku sliku ovog grada. Atmosfera se prenela i na mene, pa sam se nedaleko od Crvenog trga, na poziv uličnog orkestra da otpevam „Kaćušu“, tu popularnu sovjetsku pesmu iz vremena Drugog svetskog rata, sasvim spontano dohvatila mikrofona.
U gradu se od kraja aprila, u slavu proleća održava višednevna manifestacija „Moskovsko proleće“ pa su gotovo sve centralne ulice ukrašene cvetnim „oltarima“, kao i raznovrsnim i raznobojnim ukrasima od papira. Na skoro svakom koraku možete kupiti med i druge lekovite ruske proizvode, kao i čuvene „babuške“ koje „izviru“ iza svakog ćoška.
U Izmajilovu, na pijaci suvenira, ili u čuvenoj moskovskoj uličici — Stari Arbat, čak se možete i cenjkati. Cene suvenira su raznovrsne, variraju od oko 400 rubalja (nešto manje od četiri evra) pa do nekoliko desetina hiljada rubalja za „babušku“. Uz malo sreće i trgovačkog umeća cenu možete i drastično „oboriti“.
Cene u Moskvi su, moglo bi se reći, prihvatljive za jednu takvu metropolu, ali ne i za prosečan srpski džep.
U zavisnosti od toga koliko ste spremni da izdvojite, dve osobe u restoranu mogu pristojno ručati za oko 50 evra ili nešto pojesti „s nogu“ za desetak evra. Naravno, ovde rade i restorani i klubovi u koje običan smrtnik ne može ni da proviri, a kamoli da uđe. Tu se buteljke vina „mere“ stotinama i hiljadama evra.
Slično je i sa prodavnicama. Moskva je jedna ogromna tržnica u kojoj se mogu naći svi svetski brendovi, od onih namenjenih srednjoj klasi do onih najprestižnijih brendova visoke mode, namenjenih bogatoj ruskoj eliti.
Ruska kuhinja je znatno laganija od srpske. Obiluje povrćem, sa mnogo manje masti, a veoma su zastupljene gruzijska, uzbekistanska, ukrajinska, japanska i druge svetske kuhinje…
Boršč (supa od cvekle), hačapuri (pita za raznim nadevima), peljmeni ili kako ih još opisuju „sibirski ravioli“ (testo nalik raviolama punjeno mlevenim mesom), dolme (sarmice), plov (pilav od jagnjećeg ili telećeg mesa) — su samo neka od jela čije sam ukuse osetila i u kojima sam uživala. Sladila sam se čuvenom ruskom tortom — „medovik“, koju ovde rado gotovi svaka domaćica.
Od nacionalnih pića pije se votka (bez limuna i leda, samo fino ohlađena), kvas, mors (slatko-kiselkasti sok koji se pravi od kljukve, nešto nalik brusnici). Piju se i vina — krimska ili iz drugih ruskih regiona i ona iz uvoza. Vole Rusi i pivom da zaliju.
Sa cigaretom sa počela, sa njom i da završim…
„Ne mogu da verujem da ćete mi dozvoliti da zapalim cigaretu“, kažem ushićeno taksisti sa zadnjeg sedišta luksuzne bele limuzine, dok me je u povratku za Beograd vozio na aerodrom Šeremetjevo.
„This is Moscow, everything is possible“, odgovara ponosno, na lošem engleskom, taksista poreklom iz Jermenije.
„Da. Baš tako“, pomislih. „Ovo čudo zaista treba osetiti i doživeti. Vratiću se ja!“.
