Inače, novi pristup rešavanju teritorijalnog spora oko Kurilskih ostrva, koji je ponudio japanski premijer a ruska strana ocenila kao „konstruktivan“, i dalje ostaje zagonetka.
Japanski politički analitičar Nakamura Itsuro kaže da je veliko pitanje da li novi pristup znači da je Japan prihvatio činjenicu da je pitanje Kurilskih ostrva zatvoreno zauvek, ili Tokio ipak traži nove pristupe rešavanju teritorijalnog spora.
„Smatram da bi jedina ispravna odluka bila da Japan prizna da je to pitanje zatvoreno. Ako na ovo pitanje zaista bude stavljena tačka, ruski i japanski lideri nemaju više o čemu da diskutuju“, istakao je on.
Podsetimo, Japan pretenduje na četiri Kurilska ostrva (Iturup, Kunašir, Šikotan i Habomai), dok Moskva smatra da su Južni Kurili ušli u sastav SSSR-a nakon Drugog svetskog rata, u kojem je Japan bio poražen i da ruski suverenitet nad njima nije predmet rasprave.
Sa druge strane, bivši ambasador RF u Japanu Aleksandar Panov smatra da bi Abe mogao da ponudi Putinu jedan od „ranije prerađenih scenarija“.
„Japan bi mogao Rusiji ponuditi da joj nakon potpisivanja sveobuhvatnog mirovnog sporazuma preda dva od četiri ostrva, dok bi Rusija nad ostrvima Iturup i Kunašir zadržala administrativna prava u narednih 30-50 godina“, kaže Panov i dodaje da je to „kompromisna varijanta“ za Japan.
Viši naučni saradnik ruskog Instituta za proučavanje Dalekog istoka Viktor Pavlenko kaže za Sputnjik da Japanci nikad neće odustati od svojih zahteva i da je povratak ostrva uslov broj jedan za potpisivanje mirovnog sporazuma. Sa druge strane, očigledno je da je Abe „nešto“ ponudio Putinu, ali to se ne obelodanjuje jer bi to uzburkalo rusku i japansku javnost.
Stručnjak podseća da Rusija i Japan uvek zasnivaju pregovore na nekoliko sporazuma, između ostalog sovjetsko-japanskoj deklaraciji iz 1956. godine.
Ako je to tako, postoje dve varijante.
Prva. Abe je od Putina zatražio potpisivanje mirovnog sporazuma i četiri ostrva, dok je zauzvrat ponudio nekoliko inicijativa za poboljšanje bilateralnih ekonomskih odnosa. Japan bi čak mogao da ukine antiruske sankcije, koje su SAD nametnule svojim partnerima zbog ukrajinske krize. Doduše, to nije ništo novo. O sličnoj varijanti su još 1997. godine razgovarali ruski predsednik Boris Jeljcin i japanski premijer Hašimoto Rutaro. Tada su Moskva i Tokio razmatrali šest ekonomskih mera, pa su se dogovorili da potpišu mirovni sporazum do 2000. godine.
Druga varijanta donekle podseća na sovjetsko-japansku deklaraciju iz 1956. godine, kojom je predviđeno da će SSSR predati Japanu ostrva Šikotan i Habomai nakon potpisivanja mirovnog sporazuma. U prilog ovoj verziji ide i činjenica da je deklaracija iz 1956. godine za sada jedini dokument koji su potpisale i ratificirale obe zemlje. Rusko rukovodstvo je više puta izjavljivalo da će se pridržavati odredbi ove deklaracije. Ipak, u januaru 2016. godine šef ruske diplomatije Sergej Lavrov rekao je da „poptisivanje mirovnog sporazuma sa Japanom“ nije isto što i rešenje teritorijalnog spora.
Postoji mogućnost da su se strane dogovorile da nastave pregovore o statusu ostrva Kunašir i Uturup u budućnosti, kao i o eventualnoj demilitarizaciji ovih ostrva i otvaranju posebne ekonomske zone u kojoj bi japanski kapital imao povlašćeni status.
Bilo kako bilo, stručnjaci ukazuju na to da je teško rešiti kurilsko pitanje na obostrano zadovoljstvo, ali može se stvoriti situacija gde ovo pitanje neće biti od presudnog značaja za bilateralne odnose RF i Japana. To nije teško, jer je pristup japanskih preduzetnika i biznismena uvek bio racionalan. Čak i ’70-ih godina, u jeku kampanje za povratak, kako kažu Japanci, „severnih teritorija“, ova zemlja je bila jedan od najvećih ekonomskih partnera SSSR-a u „kapitalističkom svetu“.
