Politika koja stvara neprijatelje da bi potom tražila rešenja, umesto da odmah teži najmanjem zajedničkom sadržaocu, predstavlja jalovo činjenje. Takvo je, jalovo, sve što na pomirenju i demokratizaciji Balkana već tri decenije rade Zapadne države, a najavljuju, učestvuju u implementiranju i potom analiziraju svakojaki lordovi, parlamentarci, činovnici i profesori — suštinski službenici u civilu.
Pored Džordža Soroša, najučestalije pominjano ime na prostoru bivše Jugoslavije jeste Danijel Server. Dotičnog mediji sad potpisuju kao profesora Univerziteta „Džons Hopkins“, od ranije je srpskoj i balkanskoj javnosti poznatog kao stručnjak vašingtonskog Instituta za mir, a sve vreme uz ove apozicije napominju da je Server stručnjak za Balkan.
U poslednjih četvrt veka nije bilo nijednog krupnijeg političkog događaja koji Server nije najavio, komentarisao dok je trajao i docnije analizirao, a sve vreme se sretao sa pojedinim ili svim akterima uključenim u te procese.
Eksperti za političko vegetiranje
Iako zna da konstatuje kako su svesni (često priča u trećem licu množine) da „kad balkanski bicikl ne ide napred, on obično padne“, za 26 godina Serverovog servisiranja Balkana, servisirani je konstantno u stanju kliničke smrti.
Zlonamerni bi rekli da je možda to i cilj. Težnja da se pacijent održava u životu, ali da ne stane na svoje noge, jer onda može da počne i da misli svojom, a ne Serverovom, glavom.
Server, podsetimo ukratko, učestvuje u pripremi „Dejtona“, a potom na sva usta kudi taj sporazum. Uzima, bar na nivou analiza, učešće u Makedoniji tokom svih dešavanja kroz koje je prolazila ova država. Kosmet uporno naziva Kosovo.
A Srbijom se bavi neprekidno.
Od onog nekadašnjeg jastreba Zapada, Server poslednjih godina daje neuporedivo pomirljivije analize, često zna da u izjavama i tekstovima podrži poteze aktuelne političke administraciju u Beogradu, a koliko juče je počeo da brine o Srbiji, pa je čak, u stilu svojih kolega sa Zapada koji misle da je Srbija nedonošče, ukazao i na probleme koji stoje pred njom.
Zlonamerni bi, opet, rekli da kad Server ukazuje na probleme, on suštinski najavljuje događaje.
Zato njegovo potenciranje na problemu Bosne i Hercegovine i Republike Srpske treba samo i jedino shvatiti kao najavu da će bosanski lonac možda ponovo biti upaljen.
Pametne ljude, pritom poučene pređašnjim Serverovim servisiranjem i šlajfovanjem u mestu država posle te „opravke“ posebno treba da zabrine Serverova zabrinutost zbog Srbije.
Gospodin profesor u civilu nikako ne liči — ne fizički, već delom — na čoveka koji je altruistički nastrojen, pa zato u toj brizi treba tražiti stvarne razloge i brinuti o onome što će da usledi.
Naime, kad neko promeni odnos za 180 stepeni, a Server ga je prema Srbiji verbalno promenio upravo za toliko, onda to sigurno nije uradio zbog vode sa skadarlijske česme ili komplet lepinje sa Zlatibora, već zbog sebe.
Štitimo vas od jadne Rusije
Dakako, kao i većina zapadnih činovnika i ostalih političkih mešetara, Server ne vadi Rusiju iz usta. Simptomatično je što svi ti aparatčici, manjeg ili većeg staža i uticaja, kao jedan pominju stvari koje su kontradiktorne.
Za njih je Rusija regionalna, a ne supersila. To je — kako kazuju, a suštinski se nadaju — država koja je sebe postavila u tešku situaciju jer nije uspela ovo-ili-ono i koja se iscrpljuje u Siriji — što je drugo ime za: smeta nam tamo. Dodaju, kao Server juče, da niko objektivan ne bi želeo da se približi toj propadajućoj državi koja gubi moć iz dana u dan.
Dakle, sve u svemu, čitava njihova priča svodi se na: pu, kako je Rusija ružna, grdna, nazadna i samo što nije propala.
I onda apsurd — tako opisana država u nestajanju širi svoj uticaj, ruši Evropu, Angelu Merkel, pogoršava situaciju na Bliskom istoku, ili kako juče Server reče, smatra srpskog premijera Vučića za nepouzdanog jer on vodi Srbiju u Evropsku uniju.
To što je najveća ruska partija zvanično podržala najveću (Vučićevu) partiju u Srbiji, ili to što ne postoji nijedna izjava, delo i potez bilo kog zvaničnika iz Rusije koji je protiv Srbije u Evropskoj uniji, za njih ne predstavlja problem.
Takvi uništavaju države, pa gaženje po činjenicama predstavlja previše laku radnju.
Kao što je Džon Mekejn mislio da se Vučić odupire ruskom pritisku, kao što je Džordž Soroš tvrdio da Sirijci beže od bombi i ruskih aviona, kao što je Majkl Kirbi savetovao Srbima da ne žive u mitovima već da sagledaju realnost, tako i sad Danijel Server proizvodi neprijatelje, da bi potom gasio požar. Jalovo, kao što rekosmo.
Ruski narod i birači jasno znaju o Putinu sve što im je potrebno. Srpski narod takođe zna o Rusiji sve što mu je potrebno. A svojom kožom je platio i plaća saznanje o (političkom) Zapadu.
Zato neka ovi administrativci u civilu koji svakodnevno posećuju Beograd i analiziraju Srbiju i Rusiju puste jednom taj balkanski bicikl, koji pominje Server, da ide napred. Ima ko da mota pedale. A i lokomotivu Srbije neka puste da sama ide ili stoji u mestu, jer ovo njihovo ljuljanje ne znači da se Srbija kreće, ma koliko sa svih strana gurali.
Što ste servisirali, servisirali ste. Opravićemo se sami.
