Otkako se 1975. pridružila Evropskoj ekonomskoj zajednici, koja će kasnije prerasti u EU, odnosi Velike Britanije i Brisela bili su kontroverzni, ambivalentni i s vremena na vreme zategnuti. London se uvek držao na distanci u odnosu na briselsku administraciju i neke od centralnih stubova zajedničke evropske politike, kao što su zajednička valuta ili Šengenski sporazum, a nemušti evropski odgovori na nove krize samo su podgrejali britanski evroskepticizam.
Zagovornici izlaska Britanije iz EU, „bregzita“, tvrde da bi povratkom punog suvereniteta Britanija bolje upravljala imigracijom, oslobodila se tegobnih pravila i ubrzala ekonomski rast.
Napuštanje EU sa sobom nosi velike rizike, smatraju njihovi oponenti. Velika Britanija će se, između ostalog suočiti sa mogućnošću gubitka trgovinskih povlastica sa EU, svojim najvećim trgovinskim partnerom, a na prepreke će naići i njen veoma razvijen finansijski sektor. U međuvremenu, tvrde zagovornici ostanka Britanije u Uniji, „bregzit“ može da ojača nacionalističke pokrete širom kontinenta, od Škotske do Mađarske, sa nepredvidivim posledicama po evropski projekat.
Ovim glasovima pridružili su se i na drugoj strani okeana. Bivši američki ministri finansija, državni sekretari i sekretari za odbranu, u nekoliko otvorenih pisama apelovali su na Britance da se na referendumu 23. juna izjasne za ostanak u Uniji, napominjući da specijalne veze između SAD i Britanije nikako ne mogu da budu zamena za EU.
Njima se pridružilo i pet generalnih sekretara NATO-a. Svi oni veoma otvoreno upozoravaju na negativne posledice koje će Britanija i njeni građani pretrpeti zbog napuštanja Unije. A britanski premijer Dejvid Kameron upozorio je čak da Evropi preti rat ukoliko njegova zemlja istupi iz EU.
Ako su svesni negativnih posledica napuštanja Unije, pitanje svrhe organizovanja referenduma nameće se samo. Bivši srpski ambasador u Velikoj Britaniji, Vladeta Janković, kaže da Britanci organizuju referendum zbog velikog pritiska javnosti.
„U Velikoj Britaniji postoji jedan, rekao bih, veći deo populacije koji smatra da je Britanija u EU samo na šteti, i to se ne može ignorisati. To je nešto što svaka politička stranka mora da uzme u obzir“, napominje Janković.
On podvlači presudnu ulogu Vašingtona na britansku politiku i kaže da je moguće da će poruka sa druge strane Atlantika igrati presudnu ulogu u odluci Britanaca o ostanku u EU.
„Sve što se iz Evrope govori i čini apsolutno nema nikakvog efekta u britanskom javnom mnenju. Iskustvo kaže da obično biva onako kako Vašington hoće“, objašnjava Janković.
Specijalne veze između SAD i Britanije, koje vekovima postoje, kaže Janković, čine osovinu NATO-a, koji je presudno važan i važniji od britanskog članstva u EU.
„Britansko članstvo u EU od samog početka je bilo, zapravo, produžena ruka Vašingtona i Britanija je u EU zato da bi štitila i zastupala interese SAD. Ali čak i ako bi izašla (iz EU), NATO ostaje i to se kvariti neće i ne može“, zaključuje Janković.
Iz Amerike već duže vreme stižu poruke da bi Amerikanci radije videli Britaniju u EU, nego van nje. To su poručili i odlazeći predsednik SAD Barak Obama i najverovatniji kandidat Demokratske stranke na američkim predsedničkim izborima Hilari Klinton, a njima se pridružuje sve više uticajnih američkih političkih veterana.