Smatram da je skandalozno to što je Vlada godinu dana čekala da se oglasi po pitanju konkursa za izbor upravnika kuće, da godinu dana ćuti i ponaša se kao da se taj konkurs nije ni dogodio, kaže za „Sputnjik“ rediteljka Tatjana Mandić Rigonat i dodaje:
„Uopšte ne želim da polemišem na temu da li Božidar Đurović ili Dejan Savić. Na Vladi je bilo da prihvati ono što je odabrao UO i preporučio ministar kulture, ili da to odbaci.“
Rediteljka sa stalnim zaposlenjem u nacionalnom teatru, komentarišući situaciju u ovoj kući kaže da je ona slična ukupnoj situaciji u društvu jer „sve zavisi od lične snage, harizme, hrabrosti i upornosti pojedinaca“.
„Imali smo fantastičnu sezonu, odigrane su veoma značajne predstave od ’Rodoljubaca‘, ’Marije Stjuart‘, do ’Bele kafe‘ i ’Sirana‘. Kakvo god da je bilo i kakve god faze da je prolazilo, Narodno pozorište je uvek imalo dobre predstave“, napominje ona.
Sa tim istim merilom — uraditi dobru predstavu — ova rediteljka počela je nedavno probe Čehovljevog „Ivanova“, prve drame slavnog pisca koju je napisao sa 27 godina i za desetak dana.
Zašto „Ivanov“ a ne, recimo „Tri sestre“, „Višnjik“ ili „Ujka Vanja“?
— Dugo je u meni rasla želja da se susretnem sa Čehovljevim univerzumom, a „Ivanov“ je verovatno najbliži u mom trenutnom poimanju sveta, sebe i vremena. Ta drama upravo u svojoj nesavršenosti ostaje otvorena za nova čitanja i za neku vrstu istraživanja pozorišnog jezika i Čehovljevog sveta. Ivanov je komad zamka, za njega kažu da je ruski Hamlet. On je antijunak, čovek u najboljim godinama koji je bio veoma vatren i optimističan, gledao je u život s poverenjem sa kojim se, kao sam kaže, gleda u oči sopstvene majke, a onda je odjednom pao u depresiju, postao je umoran. Mislim da je to pitanje umora od života, taj osećaj zasićenosti, nešto sa čim mogu generacijski da se identifikujem.
— Čehovljev junak više ne razume sebe ni svet u kojem živi. Svet je postao toliko kontradiktoran, izlomio se na hiljadu komadića i teško ga je povezati u celinu. A kada čovek više ne može da ratuje sa svetom, tu energiju okreće protiv sebe samog. I to vrćenje ukrug i okretanje životne energije protiv života jeste nešto što prepoznajemo kao našu priču. Nije slučajno što se „Ivanov“ sada postavlja na mnogim svetskim scenama. Očigledno u tom liku i u toj drami ima nešto što osećamo kao tinjajuće u vremenu u kome živimo.
Pre Čehova radili ste režiju i dramatizaciju romana „Zli dusi“ Dostojevskog.
— Imala sam priliku nekoliko puta da radim ono što je sfera mog interesovanja nezavisno od pozorišta. Privlači me ruska klasika ali i savremena ruska drama. Prvi veliki ruski roman koji sam režirala bio je „Lolita“ V. Nabokova, potom sam radila dramatizaciju „Mrtvih duša“, Dostojevskog i sada Čehova. To su različiti pisci. Kod Dostojevskog su likovi kao užarene ideje koje čoveka ili unište ili preporode. Kod Čehova je to potpuno druga vrsta pristupa ljudima — kod njega je to čovek u malom, sa svim svojim slabostima.