Američko insistiranje na „ruskoj agresiji“ traje još od povratka Rusije na svetsku političku i vojnu scenu. Međutim, prava ekspanzija počela je posle ukrajinske krize. Vašington od tada ne propušta priliku da koristeći magičnu moć reči „agresija“ mobiliše sva raspoloživa sredstva, uključujući i NATO, kako bi strah od Rusije proširio, čini se, što bliže ruskim granicama. Upravo zbog toga, da kažemo — „ciljna grupa“ kojoj se Amerika prevashodno obraća, nalazi se među zemljama bivšeg sovjetskog bloka ili SSSR-a, a koje su sada deo NATO-a, u koje spada pre svih Poljska i baltičke zemlje — Litvanija, Letonija i Estonija.
Doduše, upravo ove zemlje su bile prve koje su od NATO-a i Amerike zatražile da se poveća broj trupa na njihovom tlu, plašeći se, kako su naveli „ukrajinskog scenarija“. NATO se naravno rado odazvao ovakvom pozivu pojačavajući vojno prisustvo Severnoatlantskog saveza iz dana u dan u tim zemljama, gomilajući na taj način vojnu silu u blizini ruskih granica. Time se svesno krši dogovor o razmeštanju američke vojne tehnike u Istočnoj Evropi, odnosno, osnovni akt Ruske Federacije i NATO-a iz 1997. godine, koji zabranjuje alijansi da na istočnom krilu trajno razmesti „veće borbene snage“.
U kontekstu toga, ako bi se uporedio broj vojnih baza Amerike i NATO-a naspram Rusije, prema podacima Stokholmskog instituta za proučavanje problema u svetu (SIPRI), odnos bi bio 150 prema šest. Pitanje je — kome zapravo pripada epitet — agresor?
Dušan Proroković iz Centra za stratešku kulturu podseća da je „ruska agresija“ samo mantra koju američki zvaničnici ponavljaju od početka ukrajinske krize. On za ovu frazu kaže da je američka matrica iz koje se ne izlazi, i ona je potpuno u skladu sa dugoročnim geopolitičkim ciljevima Amerike, koji se tiču stvaranja takozvanog „sanitarnog kordona“ — koji bi išao od istočne Evrope preko kavkaskog regiona do centralne Azije a kojim bi Rusija bila okružena. Međutim, Proroković napominje da je američki problem pre svega kako da u svoju „priču“ uvuče Evropu i da u tom kontekstu obilato koristi članstvo evropskih država u NATO-u. On kaže da je ubedljiva većina u Evropi ne samo protiv bilo kakvog sukoba sa Rusijom, nego su i za zaustavljanje postojeće krize, što je i najveći problem za Ameriku.
„NATO je instrument Amerike preko koga ona kontroliše celu Evropu. Problem je za Ameriku što veze unutar NATO-a, koje je koristila da dominira Evropom, slabe. Slabi i američka moć, a Rusija nije više neprijatelj. Evropske zemlje se sreću sa sasvim drugačijim izazovima, a većina njih je videla ili i dalje vidi Rusiju kao partnera koji im može biti koristan. Suština je da Amerika gubi partnere u Evropi“, ubeđen je Proroković.
Od raspada Sovjetskog Saveza 1991. godine, 12 zemalja istočne i centralne Evrope, nekada članica Varšavskog pakta, ušlo je u NATO, a većini je zajedničko da se graniče sa Rusijom. Neke od bivših sovjetskih republika postale su gotovo čiste NATO ispostave, poput Estonije u kojoj NATO upravo održava velike vojne manevre u kojima učestvuje šest hiljada vojnika iz desetak zemalja. Inače, Amerika je iz svog budžeta za 2016. godinu izdvojila 68 miliona dolara za Estoniju za „učvršćivanje bezbednosti i razvoj NATO-ove avio-baze „Emeri‘“, a zauzvrat ova država je pristala da američkim oružanim snagama dâ pravo za nesmetani pristup objektima koji su umreženi sa pomenutom avio-bazom; poligonima, vojnima objektima, ali i svim drugim resursima koji bi mogli biti potrebni u datom trenutku Amerikancima. U Estoniji se trenutno nalaze dve NATO baze „Emeri“ i „Tapi“. U ovu državu Danska je poslala četiri aviona F-16, a Amerika 60 vojnika.
U sklopu odbrane od „ruske agresije“ članice NATO-a i Amerike poslali su u Litvaniju, u za sada jedinu NATO bazu „Šjauljaj“ na severu ove države, avione iz Velike Britanije tipa „tajfun“, četiri poljska aviona „Mig 29“, ali i oko 150 američkih vojnika.
Letonija je među poslednjim baltičkim državama dobila NATO vazdušnu bazu. Otvorila ju je 2014. godine, a nalazi se na samo 200 kilometara od granice s Rusijom. Alijansa je koristi za nadgledanje iz vazduha granice baltičkih zemalja sa Rusijom. Ova baza je koštala 62 miliona evra i može da primi veći broj letelica od baza u Estoniji i Litvaniji, ali je za razliku od tih avio-baza, namenjena više za vojne transportne avione nego za borbene letelice. U blizini beloruske granice sa Rusijom od 2012. izgrađeno je deset vojnih aerodroma i četiri luke predviđene za razmeštanje NATO-ove vojske. Na teritoriji Poljske trebalo bi da bude locirana avijacija SAD, ali i da se uspostavi najsavremeniji sistem protivraketne odbrane u istočnoj Evropi.
Od ostalih bivših ruskih republika, Gruzija je prošle godine dobila bazu NATO-a, iako još nije postala punopravni član ove alijanse. Moldavija je prema ustavu neutralna zemlja. Međutim, od 1994. godine postoji individualna saradnja ovim vojnim savezom, a u zemlji deluje Individualni centar NATO-a. Kazahstan održava dobre odnose i sa Rusijom i sa Kinom, ali i sa Zapadnim zemljama. Najveći ruski kosmodrom, Bajkonur, nalazi se u ovoj zemlji. I u Kirgistanu Amerika imaju vojnu bazu koja je trebalo da bude zatvorena 2009. godine, ali je ugovor produžen uz pristanak Rusije.
Moskva ima svoje vojne baze u Tadžikistanu, a ugovor za njih produžen je 2012. za još 20 ili 29 godina. Jermenija za sada ima dobre odnose sa Moskvom, ali i sa Vašingtonom, a teži i ulasku u EU. Slovačka i Češka — članice EU i NATO-a, ne graniče se sa Rusijom (graničila se Čehoslovačka sa SSSR-om preko Ukrajine), ali su bile deo Varšavskog pakta — jedine su koje su izričito odbile da na svojoj teritoriji dozvole dolazak stranih vojnika i uspostavljanje vojnih baza NATO-a pod američkom krilaticom — „ruska agresija“.
Inače, „Akt o sprečavanju ruske agresije“ usvojen je u američkom Senatu, u kome se od predsednika SAD zahteva jačanje američke i NATO podrške armijama — Poljske, Estonije, Litvanije i Letonije, kao i „drugim zemljama za koje se proceni da im je pomoć potrebna“.
Još neusvojen akt, koji su pojedini američki mediji karakterisali kao jedan od najopasnijih od kubanske krize, tiče se razmene obaveštajnih podataka Vašingtona i Kijeva, kao i jednostavnijeg pristupa vojnoj opremi i treninga sa Ukrajinom, Moldavijom i Gruzijom, kao „značajnim“ partnerima NATO-a.
Po kom osnovu onda Amerika priča o „ruskoj agresiji“?!
