Projekat „Kosovo“ je, čini se, jedina konstanta međunarodnih odnosa. Zapadni stratezi, činovnici, ali i države kubure obiljem starih i novonastalih problema, nemaju rešenja za pregršt događaja i procesa, u nekima čak jure i sopstveni rep, ali Frankenštajna dograđuju bez pauze.
Zaokruživanje državnosti ove tvorevine instalirane na teritoriji srpske pokrajine Kosovo i Metohija nastavljeno je i juče u Budimpešti na Kongresu Evropske fudbalske unije.
Takozvani Fudbalski savez takozvanog Kosova postao je 55. član UEFA posle tajnog glasanja, a da kuriozitet bude veći, izbor je obavljen posle neizglasavanja predloga da Statut ove organizacije — prema kome države koje nisu priznate od Ujedinjenih nacija ne mogu biti ni članice UEFA — bude promenjen.
Kršenje normi, pravila i principa nastavljeno je i na fudbalskom polju — jer ne idu u prilog sponzorima terorista. Zato „fudbalska“ vest iz Mađarske nije ništa drugo do samo još jedan u nizu priloga na temu: Šta sve možeš kad si „Kosovo“.
Šta javlja izvor iz Japana
Fudbalski savez Srbije tužiće UEFA Međunarodnom sudu za sportsku arbitražu u Lozani, odmah su najavili direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marko Đurić i ministar omladine i sporta Vanja Udovičić.
„Kosovo nije član Ujedinjenih nacija i ova odluka pred svakim sudom mora da padne“, kazao je Đurić. „Borićemo se da opovrgnemo odluku UEFA. Fudbaleri i deca koja danas čitaju o ovoj odluci gube poverenje u ovaj sistem“, rekao je Udovičić.
A javio se i ministar spoljnih poslova Srbije Ivica Dačić ocenom da je „prijem Kosova u UEFA samo još jedna opomena da živimo u svetu interesa i politike, a ne prava i pravila“.
Kalimero je, kako izvori iz Japana bliski Sputnjiku tvrde, takođe nekoliko puta rekao: nepravda!
Uozbiljimo se. Situacija to nalaže.
„Ko igra za raju i zanemaruje taktiku, završiće karijeru u nižerazrednom Vratniku. Fakat“.
E, baš fakat! Najbolji dokaz ove maksime iz pesme „Zabranjenog pušenja“ jeste ponašanje srpskih (fudbalskih i političkih) institucija i zvaničnika.
Naime, sve njihove izjave, uz dužno poštovanje činovnicima i apozicijama koje idu uz njih, jesu igranje za raju.
A jedina taktika jeste krizni pi-ar, odnosno kako umanjiti štetu svog nečinjenja ili državne nemoći.
Loptanje je poodavno politika
Fudbal je, izvorno, igra za mase. Fudbal je, poslednjih decenija, industrija. Fudbal je, na koncu, i politika.
Jedna od nikad dokazanih ali i nikad osporenih opaski jeste da su Englezi izmisli stadione da im pijani radnici ne bi izlazili na ulice. Zar to nije (socijalna i dnevna) politika?
Mnogi politički slogani, a Srbija i njena politička kultura su jedan od najboljih dokaza za to, smišljeni su napolju pa ubačeni na stadione, ali i oni koji su smišljeni na tribinama izlivali su se van zidina stadiona. Zar i to nije politika? Pošto je fudbal, kao što rekosmo, i industrija — onda je i ta činjenica dokaz da je fudbal politika, jer industrije nema bez politike koja joj utre tlo.
Ako posle svega ovoga nekoga iznenadi mešanje politike u fudbal, onda je on ili naivan ili se pravi naivan.
Predsednik FSS-a Tomislav Karadžić to sigurno nije. Nije naivan ni Ivica Dačić. A čini se da ne misle „da se jede sve što leti“ ni Đurić i Udovičić.
Iako je strogo zabranjeno mešanje države u fudbalsku organizaciju, postoji nešto što se zove tajna diplomatija. Sponzori terorista — pri čemu pod ovim terminom nikako ne mislimo na Fadilja Vokrija, igračku legendu i sadašnjeg predsednika takozvanog kosovskog fudbalskog saveza — sa nečega što sebe naziva „Kosovo“ su izlobirali ovakvu odluku.
Kao što nisu izlobirali prijem u Unesko. Kao što će za koju nedelju izlobirati i prijem „Kosova“ u FIFA. Kao što su izlobirali prijem sportista sa „Kosova“ i u druge evropske i međunarodne sportske saveze, a prvenstveno u Međunarodni olimpijski komitet.
Ne sme biti iznenađenja
Kad je decembra 2014. „Kosovo“ primljeno, bez glasova protiv, u MOK, tadašnji i sadašnji ministar sporta Udovičić je istakao kako će „uložiti maksimalne napore da spreče sve negativne pojave i događaje koji mogu da uslede kao posledica ovakve odluke prilikom održavanja svih budućih međunarodnih takmičenja“.
Da li je sprečio? Očigledno nije. Da li je mogao da spreči? Očigledno nije.
Šta je radio (i on i država u čijoj je službi) od decembra 2014. do maja 2016, ne znamo. Ali znamo da ono što je činjeno, ako je činjeno, nije bilo dovoljno. I još više znamo da je za bilo kakvo naknadno činjenje (pre)kasno.
Da li ovo znači da sugerišemo priznanje „Kosova“? Nikako. I nikad.
Ali sugerišemo da se ne igra za raju — jer raja zna da u međunarodnim odnosima, pa i „fudbalskim“, ne vlada zakon, već pravilo jačeg. Zato umesto gubljenja vremena na kuknjavu i tužbe, treba učiniti sve da Srbija ne igra zvanične utakmice protiv „Kosova“, jer je to em pravilo FIFA i UEFA, em je lakše za lobiranje, em će spasiti živote.
Najvažnije — treba gledati da ne dođe do nekog novog glasanja u Unesku ili nekim drugim specijalizovanim organizacijama UN, koje će nas „iznenaditi“.
