Simić, po struci pedijatar i porodični lekar koji je nekoliko meseci boravio na ostrvu, u emisiji „Sputnjik intervju“ govori o tome kako su na Lezbos stizali mali ribarski čamci u kojima je bilo i po sedamdeset migranata, čija su se deca udavila na putu ka boljem životu.
Zašto ste se odlučili na taj potez, da napustite udoban posao pedijatra i porodičnog lekara u privatnoj praksi i odete na Lezbos da pomognete ljudima od kojih svet poprilično zazire?
To se dogodilo slučajno, na ostrvo je trebalo da ode moj sin, mladi lekar, ali nije na vreme dobio licencu, umesto njega sam otišao ja. Odlazak na Lezbos je godinama bila moja želja, a ispunjenje se poklopilo sa ovim što se događa, desila se prava stvar.
Kako ste se snašli tamo, sudeći prema izveštavanju medija, na ostrvu je vladao priličan haos, čak je bilo sukoba među migrantima, kakav je vaš utisak o tim ljudima?
Pre svega sam ih gledao kao pacijente, ljude kojima je potrebna medicinska pomoć. Trudio sam se da se maksimalno posvetim tome. U početku nisam imao vremena da o tome razmišljam i da pričam s njima, jer je broj pacijenata u prve dve nedelje bio i do tri stotine tokom jednog dana. Radio sam po 12 i više sati. U jednom danu sam imao čak 325 pacijenata. U početku je bio haos, Samo su Ujedinjene nacije, preko kojih sam radio, bile tu. Grčke organizacije su se držale po strani, kao i grčki narod, koji je bio indisponiran. Kasnije su shvatili da je tim ljudima zaista potrebna pomoć. A ljudi koji su dolazili čamcima bili su, u najmanju ruku, jadni. Gotovo svima je bila potreba medicinska, ali i pomoć u hrani i odeći.
Da li ste imali utisak da oni organizovano dolaze na Lezbos?
Jesam i da se možda s njima manipuliše. To sam shvatio tokom jedne užasne noći kada je jedan običan ribarski brod dovezao oko trista migranata. Svi su bili u moru, bilo je hladno, padala je kiša, duvao hladan vetar. Bili su duže od sat vremena u moru, svi su bili promrzli, a veliki deo njih se udavio. Preminulo je dvadeset petoro. Na obalu su se sjatili lekari za koje nisam ni znao da postoje, da su na ostrvu. Taj užasan trenutak je na mene ostavio utisak da se znalo da će se to desiti. Televizije, novinari, svi su već bili tu i čekali. Bilo mi je nepojmljivo da neko takve stvari radi sa ljudima. Sve je izgledalo kao nešto što se unapred znalo.
Kakav je bio taj susret sa smrću, ovde ste se sa njom susretali, ali ovo je situacija u kojoj u 21. veku ljudi umiru upravo iz ovih razloga koje ste naveli?
Imao sam susrete sa smrću, pacijente kojima je bila potreba reanimacija, ali ovo je bilo nešto zaista užasno, zato što je u tom velikom broju ljudi bilo dosta dece. Od 25 ljudi koji su se udavili, bilo je više od petnaestoro dece. To su bila deca od po 5, 6 godina, bilo je i mlađih. Taj trenutak sam po sebi je bio jeziv. I sada mi je teško da pričam o tome, ne bih želeo da detaljišem. Tada sam shvatio da je tim ljudima zaista potrebna pomoć i da želim da se posvetim tom radu.
Posle početnog haosa imali ste priliku da razgovarate sa njima, šta su vam rekli, zašto su se odlučili na putovanje brodovima na kojima su ginula njihova deca?
To nisu bili brodovi, već obični gumeni čamci za 20 osoba, ali je njih bilo i po sedamdeset. Sedeli su kao sardine. Bio sam ljut na tursku stranu koja je to radila. Oni su tu samo gledali finansije, ništa drugo, samo su ih trpali u čamce. Devedeset odsto njih je prvi put u životu videlo more. To je razdaljina od šest kilometara, ali je za njih to bilo strašno. To je bila neviđena trauma, posebno za decu. Bukvalno su sedeli jedni na drugima. Pitao sam ih zašto to rade, gde su krenuli, njihov odgovor uvek je bio — u bolji život. Većina je želela u Nemačku. U početku su to bili ljudi koji su imali novca, kasnije je pristizala i sirotinja.
Da li je pored svih tih tragičnih bilo i događaja koje ćete pamtiti po lepom, kao trenutke sreće?
Jedna od prednosti ovog posla je što sretnete ljude, volontere iz celog sveta, od SAD do Australije steknete prijatelje. Nešto što će ostati urezano u mom sećanju, otac je na rukama doneo bebu od osam meseci koja je gotovo bila mrtva, jedva je disala, rad srca joj je bio potpuno usporen. Bio sam sam, nije bilo prevodioca, pokušavao sam da izvučem iz njega šta se desilo sa bebom. Na kraju sam shvatio da se radi o hipoglikemiji, velikom padu nivoa šećera u krvi. Beba nije jela tri dana. Otac je sedeo bez glasa. Tehničar i ja uspeli smo da napravimo koktel koji smo dali bebi, znao sam da će uskoro ta beba da otvori oči. Rekao sam ocu, gledaj na sat, za 20 minuta beba će otvoriti oči. Tako je i bilo, beba je odjednom otvorila oči, otvorila usta. Otac je počeo da plače od sreće, da me grli, da me ljubi. Taj trenutak nikada neću zaboraviti.
