Najveći problem aktuelne postizborne krize, svakako je povratak Srbije u prošlost. I to više od 20 godina unazad. U vreme, ratova, stradanja i sankcija. Opšte pljačke na izborima.
Međutim, ono što je danas gore nego veselih 90-ih je odsustvo elementarnog fer-pleja. Što je osnovni preduslov za minimum demokratije. U smislu, jedan čovek — jedan glas. Iz čega proizilazi da su izborni rezultati svetinja. Glas naroda — glas Boga.
A minimum fer-pleja, postojao je za Slobinog vremena.
Podsećamo — kada je ’96. „Koalicija Zajedno“ pobedila na lokalnim izborima u gotovo svim većim gradovima Srbije, radikali su (tada u sastavu — Šešelj, Vučić, Nikolić…) priznali rezultate.
Godinu dana kasnije, kad je Šešelj dobio Lilića u drugom krugu predsedničkih izbora, pa su tadašnji Slobini socijalisti morali da „odvade“ glasove iz Drenice ne bi li se izbori ponovili zbog izlaznosti manje od 50 odsto, Zoran Đinđić i Vesna Pešić (koji su bojkotovali izbore) javno su rekli da je Šešelj pobednik.
Istorijskog 24. septembra 2000. godine, Šešelj je čestitao pobedu Koštunici.
Posle toga, svi izbori bili su manje-više legalni i legitimni. Izuzimajući incident sa punim džakom glasova iz 2012. godine. Još uvek bez sudskog epiloga.
Ali čak i tada, svi rezultati su priznavani sa svih strana.
Važnu ulogu u tome odigrala je Srpska radikalna stranka koja je od sredine ’90-ih davala najbolje i najpreciznije prognoze rezultata i, uz Cesid, postavila visoke standarde za sve koji se bave brojanjem glasova. Nekad se znalo, kad radikali saopšte preliminarne rezultate — to je to.
Iako se u međuvremenu SRS pocepala (ne jednom) ono što se očekivalo od Šešeljevih sledbenika je da će, kao i uvek, poštovati minimum fer-pleja. I da će u izbornoj noći saopštiti najrelevantnije rezultate. I da će ih prihvatiti bez obzira koliko im se (ne) sviđali.
Umesto toga, dobili smo nemušto obraćanje Vjerice Radete (zamenila dugogodišnjeg šefa Izbornog štaba SRS-a Dragana Todorovića) u izbornoj noći i potonji Šešeljev upliv u sukob na relaciji RIK/SNS protiv ostatka opozicije. Sukob u kojem Šešelj ne bi trebalo da učestvuje.
Umesto što napada Dveri i DSS, što je legalno u kampanji, posebno pošto „ciljaju“ na isto biračko telo, Šešelj je morao da objavi rezultate do kojih je došla Srpska radikalna stranka. Na taj način bi sačuvao zrno kredibiliteta čak i kod onih koji ga nikad nisu podnosili.
Ekspert za „buku i bes“ na političkoj sceni Srbije, do sada je uvek bio „glas razuma“ kad su izborni rezultati u pitanju. Međutim, čak i kad nekadašnji „glas razuma“ postane deo „buke i besa“, u suštini, ništa time ne dobija.
Što je veća „buka i bes“, to se teže dolazi do odgovora na pitanja na koja se traže odgovori. Ali se do tačnih odgovora, pre ili kasnije, ipak dođe. I na kraju veću cenu plate oni koji su bežali od odgovora, neuporedivo veću nego što bi platili na početku.
A Šešelj dobro zna da kriza nije izbila zbog poseta američkog ambasadora opozicionim strankama, već zbog naše nesposobnosti da pošteno prebrojimo glasove.
Zato bi lider radikala trebalo da se pobrine, da u sredu, nakon ponavljanja izbora na 15 biračkih mesta, da njegov predizborni štab saopšti najpreciznije rezultate. Jer ako položi popravni ispit, posle pada Cesida i RIK-ovih blamaža, izborni štab SRS ostaće jedina institucija kojoj će se verovati u izbornim noćima.
U suprotnom, svaki sledeći izbori će ličiti na lokalne iz 1996. i predsedničke iz 2000. godine.