Kina je sve prisutnija u Srbiji sa velikim projektima, a nedavno je kineski „Hestil“ kupio „Železaru Smederevo“. Imamo i sporazum o strateškom partnerstvu. Čime je mala Srbija privukla veliku Kinu?
— Kinezi imaju svoju strategiju globalizacije. Tu su na prvom mestu infrastruktura, energetika i autsorsing, recimo, kao ovde u proizvodnji čelika. Pritom, kineska globalizacija uopšte ne liči na američku. Kinezi ne unose svoje simbole, vrednosti i ono što se može nazvati idejama Kine u svet. Deluju posredstvom mrežnih zajednica, kako na svakodnevnom nivou putem čajna tauna, a sa druge strane zajedničkim velikim projektima, na državnom nivou. Odnosno, tu su uvek dva nivoa ekspanzije, pri čemu je nivo čajna tauna, tj. malog i srednjeg biznisa, faktički samostalan. On je činjenica svakodnevnog života, zato se lako integriše sa lokalnim društvom. To je nekakva anonimna svakodnevna stihija koja ne predstavlja neku ideju, socijum koji može da uguši druge. To je nešto čega nema ga na zapadu. Ona proističe iz slobodne komunikacije koja stvara neku vrstu kulturnih hibrida. A oni mogu biti nosioci napretka, inovacija, stvarati nove oblike prakse.
Iako mala, Srbija je za Kinu zlatna. Ruska poslovica kaže, zlatnik je mali, ali vredan. Srbija ima neke jedinstvene specifičnosti geografskog, ekonomskog i političkog položaja. Srbija nije član EU, ali je kandidat i ima tesne veze sa EU. Zato je za Kinu idealna odskočna daska, baza za ekspanziju u Evropu.
Vi to nazivate sinergijom.
— Reč sinergija ne postoji u zapadnoj diplomatiji koja polazi od obaveza, određenih pravno utvrđenih odnosa. Recimo, takvi su savezi koje SAD stvara. A kakve saveznike ima Kina? Oni postoje situativno, ali Kina ne stvara nikave blokove. Uzgred, ni Rusija ne stvara blokove. Tu ne postoji usmerenost na stvaranje konfrontirajućeg bloka kao što je NATO. Zato što iza toga stoje potpuno drukčiji pogledi na svet koji su nepoznati na Zapadu i novi principi odnosa. Kinezi ne govore kakvi ti odnosi treba da budu. Oni treba da proisteknu iz života, iz prakse.
Kineski predsednik Si Đinping je septembra 2013. predstavio ideju o Novom putu svile, a u maju 2015. godine Kineska razvojna banka ocenila je da će projekti za izgradnju ekonomskog pojasa duž tog puta za 21. vek vredeti oko 900 milijardi dolara. Ima li u tom projektu mesta i za male zemlje poput Srbije?
— Kinezi su sami objavili da ti projekti neće biti primeri imperijalističke ekspanzije i oni čekaju predloge od drugih država. Ne treba zaboraviti da je ovo tek najava projekta, Kinezi mogu da čekaju jako dugo. Ne treba misliti da će oni sutra početi nešto da grade. Oni će početi da grade kada tačno ustanove šta mogu da rade sa Evropom. Evropljani su to oprezno pozdravili.
Za Kinu je Evropa jedno od glavnih tržišta, a bez Kine Evropa jednostavno neće opstati.
Kako Novi put svile može da promeni geopolitičku sliku sveta?
— Treba stvoriti novi globalni lik Evroazije. On za sada ne postoji. Ako se bude gradila ta železnica ona treba da ima dizajn evroazijskih razmera i stila. Ali Evroaziji odbijaju pravo na postojanje, što je neispravno, a politički je motivisano.
Da li je to ona ideja zajedničkog prostora od Portugalije do Vladivostoka ili nešto drugo?
— To je nešto drugo jer Evropa sama mora da se promeni. Ona mora da preispita temelje na kojima počiva. Ona je naizgled spremna na to, menja se. Evropa ima i snage i principe koji joj omogućavaju da se poveže sa Istokom. Na neki način, Evropa traži drugu Evropu.
Postoje dva principa u globalnom svetu. Možda je treći Rusija. U svakom slučaju, evroazijski princip počiva na sinergiji. Ali ako Zapad počiva na primatu pravnih normi i ako Zapad prvo utvrđuje norme, a onda pod njih podvodi život, na tome se sigurno ne može graditi globalni svet.
Rusija se zalaže za multipolarni svet.
— To i jeste multipolarni svet. Tu se može priključiti bilo ko ako može nešto da uradi. Ali poštovanje prema državnom suverenitetu svakako se čuva. Sami Kinezi ga veoma strogo čuvaju. I prema drugim državama će se to sačuvati jer je to princip ritualnih odnosa u Kini. Što smo više različiti, to smo više jedinstveni i možemo biti jedinstveni samo onda kad smo različiti, to je princip sinergije. Nismo saveznici kad potpišemo isti ugovor da ćemo raditi nešto isto zajedno, nego kad svako radi svoje i istovremeno pomaže drugom. Simbioza. Pečurka i drvo. Šta je među njima zajedničko? Ništa, a opet pomažu jedan drugom. To je kineski princip, na tački presecanja interesa koja daje nov život.
Rastuća ekonomska moć Kine izaziva, blago rečeno, nervozu SAD. Tu je i spor u Južnokineskom moru. Da li je moguće veće zaoštravanje odnosa SAD I Kine?
— Napetost će rasti, ona je neizbežna, a njen koren je u fundamentalnom razilaženju globalnog lika Kine i globalnog lika SAD, ne kao država, nego kao globalnih sila. Jer Kina već ima globalni potencijal i izlazi u svet. Znači, mora da postoji globalna Kina, ili ono što možemo nazvati Evroazija. I Evropa tu potpuno može da spada. Kako će se to rešavati niko ne zna. Za početak, mora se razumeti ono što se dešava, a Amerika to odbija jer se njena politika svodi na očuvanje njene dominacije. Tom cilju služe i transpacifičko i transatlantsko partnerstvo koje je predložila. Potpuno je očigledno da oni rade za hegemoniju SAD — to su američki projekti da bi se obuzdala Kina i u manjem stepenu Rusija. To pitanje se može rešiti na razne načine, ali i Kina i Amerika će se truditi svim silama da izbegnu vojni sukob i nikakvih realnih povoda za takav sukob nema i neće biti. Međutim, Kina će jačati svoju prednost i stavljaće do znanja Americi i njenim satelitima da neće ustuknuti.
Postoji li opasnost od ekspanzije Kine na Daleki istok Rusije?
— Kini nisu potrebne teritorije. Ona će to raditi putem ekonomske ekspanzije. U tome ne vidim ništa loše ako Rusija bude znala kako da gradi odnose sa Kinom.
Rusija se žrtvovala za Evropu, a ona ne kaže ni hvala
Šta je suština nesporazuma Rusije i Evrope?
— Rusija je uvek bila manje od Evrope i više od Evrope i oni nikada nisu mogli da se nađu zajedno. I to je delom tragična, delom komična situacija. Pogledajte taj osnovni ruski gest u odnosu na Evropu: ustupiti, ostaviti, dati Evropi pravo da dođe u Rusiju, od toga je počela ruska država, barem formalno, ali to je vrlo važan momenat. Sa jedne strane to znači da mi veoma volimo i držimo do Evrope — odatle evrocentrizam ruske vladajuće elite, inteligencije, a sa druge strane isti gest realno pokazuje da mi ne želimo da budemo Evropljani, ma kako to čudno zvučalo. Taj gest je duboko dvosmislen. Zato Rusi, priznajući formalno dominaciju Evrope, istovremeno gledaju na nju sa visine, čak umeju da je ismevaju. A sa druge strane, ako pravimo ustupke to se povezuje sa hrišćanskim pojmom žrtvovanja, smirenja. Mi smo se žrtvovali za Evropu i zato imamo prava, kao što to radi predsednik Putin, da govorimo u ime Evrope, upravo one visokoduhovne Evrope od koje se Evropa oličena u EU sama odrekla.
U čemu je greška Evrope u odnosu na Rusiju?
— U tome što ruski gest spremnosti na ustupke tumači kao slabost. Ona ne vidi u tome princip dobrovoljnog žrtvovanja koji u Rusiji postoji. I otud različit odnos prema ratu. Rusi su se žrtvovali da bi Evropu oslobodili — pri tome i u vreme Napoleona, i u Drugom svetskom ratu, Evropljani nasrću na Rusiju, a ne obrnuto — ali Evropa ne kaže ni hvala. Evropi je odavno strano žrtvovanje, odrekla se svega duhovnog, zvanično u njoj nema ničeg religioznog, u evropskim institucijama nije ništa rečeno o hrišćanskoj prošlosti, ni kulturno one nisu ni na koji način označene.
Sa druge strane, Amerika predstavlja simbol Zapada. I zato između Rusije i Amerike ne može biti realne saradnje, to može biti samo sučeljavanje dva simbolička sistema. Evropa je predala svoje simbole Americi, a sama je niko i ništa, Evropa sada nema svoj identitet. Još je Pol Valeri rekao da će Evropa završiti kao beskrajno bogato ništa. Zato ne razumem recimo Ukrajinu koja srlja u Evropu. Kako se može juriti u ništa. U datom slučaju, ti narodi beže od samih sebe, a ne u Evropu. Evropa nema šta da ponudi osim ničega. Na toj osnovi, ma kako čudno zvučalo, moguće je preispitivanje koji bi dalo novo razumevanje odnosa između Rusije, Istoka i Evrope. Evropu čeka mučno preispitivanje.
