Iako na prvi pogled deluje sve prosto, jer je vladajući SNS opet osvojio najveći broj mandata i sasvim sigurno će vladu formirati novi-stari premijer Aleksandar Vučić, nije nebitno pitanje sa kolikom podrškom u parlamentu će vladati.
Taj broj ruku „za“ zavisiće i od rezultata ponovljenih izbora (ako neke liste ne prođu cenzus, porašće broj mandata SNS-a) ali je pod znakom pitanja čak i da sve ostane ovako kako je sad prema preliminarnim rezultatima, odnosno kad je u parlament ušlo sedam lista.
U dosadašnjem postizbornom gađanju izjavama, priči o cenzusu i zamešateljstvu oko RIK-a, najmanje se čuje SPS i najmanje pominju SPS.
A socijalisti bi i ovoga puta mogli da budu ako ne ključ, a ono tas na vagi buduće vlade i skupštinske većine.
Zašto?
Aleksandar Vučić jeste (između ostalog) raspisao parlamentarne izbore kako bi (što je politički legitimno) „pogurao“ lokalne i listu SNS-a u pokrajini, ali je svakako hteo da još više učvrsti svoju vlast i u republici.
Na lokalu je, osim nekoliko opština u Srbiji i beogradske opštine Vračar koja je SNS-u važna kao simbol (em pobede starog uporišta DS-a, em legitimizacije kod tog korpusa glasača), odneo ubedljivu pobedu, u pokrajini je osvojio apsolutnu većinu, ali je u republici, iako sa osvojenih više glasova nego na izborima pre dve godine, u broju mandata lista SNS osvojila manje. To je (tek) oko 131 poslanik, odnosno pet poslanika više od potrebne proste skupštinske većine.
Predsoblje koalicije
Formalno, Aleksandru Vučiću nisu potrebne koalicije, ali suštinski je drugačije sprovoditi politiku sa 158 poslanika, koliko je lista SNS-a imala pre izbora (a sam SNS 135) i sad kad čitava lista SNS-a ima oko 131 poslanika (a sam SNS oko 100 poslanika).
Socijalistička partija Srbije je takođe osvojila 14 mandata manje nego što je imala pre izbora — to su čitava tri poslanička kluba manje, ali su dačićevci ipak druga po snazi lista u parlamentu. Zato je logično pitanje hoće li i po treći put vladati u partnerstvu sa Aleksandrom Vučićem i njegovim SNS-om?
Međusobne čarke nižih ešalona ove dve partije pre izbora, optužbe i kritike tokom kampanje i animoziteti koji datiraju još otkad, nisu presudni za ponovnu saradnje ove dve partije.
Cilj tih „čarki“ (pogotovu tokom kampanje) bio je zauzimanje što bolje pozicije upravo pred ovakvu vrstu pregovora. Naprosto, nije isto pregovarati sa SPS-om koji ima 44 i sa SPS-om koji ima 30 ili 20 poslanika. Takođe, nije isto pregovarati ni kad sami imate dosta preko proste skupštinske većine i kad ste tik iznad te većine, ali sa oko 15 mandata koji ne pripadaju vama već predizbornim partnerima.
Iako je Vučić lider, kako partije tako i vlade, koji ne trpi ucene i neće ih ni trpeti, partneri u predizbornoj ali i postizbornoj koaliciji se drugačije ponašaju kad imaju i kad nemaju „lufta“.
Sa kime će u reforme
Demokrate i Radulovićev pokret „Dosta je bilo“ sigurno neće ni razgovarati o učešću u novoj vladi, DSS–Dveri ako prođu u parlament takođe neće u koaliciju sa SNS-om, a ni oni sa njima, a Šešeljevi radikali iz mnogo unutrašnjih i još više spoljnih razloga neće biti poželjni partneri.
Boris Tadić je u poslednje vreme ponavljao da neće u vladu, ali Nenad Čanak je iznenađujuće loše prošao u pokrajini, pa se čini da bi voleo da ga naprednjaci pozovu na saradnju u oba parlamenta. Čedomir Jovanović se otvoreno i kao vanparlamentarna stranka nudio Vučiću više puta, ali je u kampanji imao skroz drugačiju retoriku. Zato ne treba ni njega očekivati u novoj vladi, ali finansije (stranačke) mu nisu baš dobre, pa možda opet okrene ćurak.
Međutim, na 13 poslanika koliko je prema preliminarnim rezultatima osvojila koalicija Čeda–Boris–Čanak nijedna partija nema samostalnu poslaničku grupu (pet poslanika). Dakle, Čedinih oko četiri poslanika ne znače gotovo ništa Vučiću, a i Jovanović je dovoljno iskusan da sa tolikim brojem poslanika ne može da bude partner, već poslušnik. Zajedno sa Čankom pak možda nešto i ispregovaraju, ali ni tada to nije aranžman koji garantuje komotnu političku budućnost.
Zato je, ipak, najviđeniji novi-stari partner u vlasti Ivica Dačić.
Aleksandar Vučić se nije izjašnjavao o budućim koalicijama, ali se i izjašnjavao o njima. Njegova najava da će pozvati Savez vojvođanskih Mađara može da znači i da će samo sa njima praviti koaliciju i u pokrajini i u republici, ali može da znači i dizanje koalicionog praga za buduće partnere.
Međutim, i izjava Branka Ružića da bi lično voleo da bude u opoziciji znači takođe dizanje cene socijalista za pregovore. Naime, Branko Ružić najviše voli Branka Ružića, ali to ne znači da je slobodni strelac i da će nešto uraditi bez, barem prećutnog, aminovanja Ivice Dačića. Dakle, ova Ružićeva izjava može biti čitana: pa i ne moramo mi u vladu.
Na pola puta mi smo stali…
Kako, stvarno, stoje socijalisti?
Pa, sadašnja pozicija SPS-a je takva da ako uđu vladu — pokajaće se, ako ne uđu u vladu — pokajaće se.
Ako uđu, čak i pod uslovom da je svih sedam lista u parlamentu, pitanje je koliko će Vučić biti popustljiv, koje resore će dobiti, ali i ko će birati ministre socijalista — Dačić, koji im je stranački šef, ili Vučić, koji će im biti šef u vladi. Takođe, pitanje je da li je SPS-u bolje da predsedničke izbore (a potencijalno, opet i parlamentarne) naredne godine čeka u koaliciji sa naprednjacima koji ga neće podržati, ili van koalicije sa njima.
Svakako, ma koliko bio jak, ni SNS-u se u potpunosti ne isplati da tera SPS u opoziciju i u zagrljaj „stvarnoj“ opoziciji i tako jača front onih koji su protiv.
S druge strane, pitanje je kako će se SPS ponašati u opoziciji, a takođe i umeju li socijalisti, koji su samo četiri godine bili formalno van vlasti, da se ponašaju u toj situaciji.
SPS je, sve ove postpetooktobarske godine, opstao tako što mu je „pružana ruka“. Prvo od Koštunice, potom od Tadića, pa je onda Dačić pružio ruku Dinkiću, a oni zajedno (Nikoliću i) Vučiću.
Međutim, socijalisti nisu strateški vagali i dugoročno razmišljali, nego su prihvatali ponude za vlast ili blizu vlasti, a onda u hodu rešavali sve ostalo i prilagođavali se. Sad bi valjalo strateški se postaviti.
Na odluku SPS-a svakako će uticati i procena homogenosti ostalih opozicionih lista (bez radikala). Ako opozicija bude razjedinjenija, to je šansa za SPS, ako bude ujedinjenija, onda i SPS mora da balansira.
Naime, sve do sad je Dačić, ma kakve izjave davao i ma kakve verbalne udarce primao, bio potencijalno poželjan partner i za naprednjake i za opozicioni korpus. Sad kad prelomi, najverovatnije je prelomio na duže vreme.
Naravno, ako koalicije SDS–LDP–LSV i DSS–Dveri ne prođu izborni cenzus, sve ove kalkulacije padaju u vodu. Onda jedino i samo Vučić diktira uslove, ciljeve i tempo.
