Koribko je, prema ocenama posmatrača i učesnika, održao jedno od najimpresivnijih predavanja na međunarodnoj konferenciji „Bilans zapadnog uvoza demokratije na prostor SFRJ od 1990. godine do danas“.
U Srbiji, bar među posmatračima, preovladava utisak da je Zapad posredno „naterao" Rusiju da se povuče iz projekta „Južni tok", koji je veoma važan za ovu zemlju i ceo region… I tvrde da je do toga doveo jedan određeni sled događaja koji je bio koordiniran „spolja". Kako Vi to vidite? Šta se tačno desilo?
— Svakako je tu bilo pritisaka sa Zapada. Dešavalo se nešto što bih ja nazvao „institucionalnim hibridnim ratom protiv Rusije“ — vršili su pritisak na Bugarsku, i naterali je da „iskoči“ iz uslova za učešće u projektu. Ali, tu moramo da posmatramo i geostrateški značaj — ovde se ne radi samo o gasu, i ovo se ne događa samo zbog novca. U pitanju je alternativna, multipolarna prilika za balkanske zemlje — upravo zato, ako se osvrnete malo u prošlost i pogledate istorijat Balkanskog toka, kako ga ja zovem, u kombinaciji s planiranom kineskom brzom železnicom kroz Srbiju i Makedoniju — to je trebalo da bude ta „ne-unipolarna“ alternativa za Balkan!
Rusija se suočila s tom činjenicom, da je „Južni tok“ blokirala Bugarska, pod pritiskom Amerike i Evropske unije. Počela je taj projekat da prilagođava, nazvala ga „Turski tok“… Međutim, zbog Erdoganove agresije na Rusiju, odnosno obaranja ruskog aviona iznad Sirije — koji se borio protiv terorista — taj projekat je sad zaustavljen. Ali to ne znači da je interes Rusije smanjen — naprotiv! Sve te projekte treba da sagledamo s aspekta pospešivanja transregionalne trgovine. Recimo, Srbija bi zahvaljujući regionalnoj brzoj železnici mogla da izađe direktno na Mediteran! Ruski biznismeni su veoma voljni da investiraju. Ako se okrenemo na jug, ka Makedoniji, oni su već vrlo aktivni i u toj bivšoj jugoslovenskoj republici. Isto važi i za Kineze — oni već naveliko rade u Srbiji.
Sve to je veoma zanimljivo, jer je — sve do formiranja tog novog strateškog partnerstva Rusije i Kine, koje jača poslednjih godina, uprkos takozvanom „novom hladnom ratu“ — izgledalo kao da će Balkan biti podeljen između Nemačke i Turske, kao da će biti rastrzan između te dve „opcije“. Međutim, sada Rusija i Kina nude potpuno nove mogućnosti — i zato je sada pravi trenutak. Zato je ovo važno.
Hajde da vidimo šta se događa trenutno: Republici Makedoniji preti totalni hibridni rat. Takozvana ANA — Albanska nacionalna armija — sve je aktivnija na Kosovu, u srpskoj pokrajini koju je okupirao NATO. Albanija želi Veliku Albaniju, dok zvanična Tirana pokušava da skrene pažnju albanskih građana sa svojih političkih grešaka i neuspeha. SAD takođe imaju tu ružnu naviku da prave takozvane „Dragun marševe“ — to su navodne vojne vežbe u kojima vojske NATO zemalja prelaze preko tuđe teritorije i tako demonstriraju međusobnu solidarnost država-članica. Kada gledam kako njihovi tenkovi gaze Istočnom Evropom, ne mogu a da se ne zapitam — da li će Amerika poželeti da jedan takav marš organizuje na putu od, recimo, Hrvatske do srpskog okupiranog Kosova? Tehnički, s ovim sporazumom koji Srbija ima sa NATO-om, to je moguće. Ništa ih ne sprečava. A sporazum to omogućava.
Stiče se utisak da ste zapanjeni brojem i aktivnostima nevladinih organizacija na Balkanu. Možete li da pojasnite zašto? Kako Vi vidite njihovo delovanje?
— Vidim ih kao prvi odbrambeni red spoljne politike Vašingtona. Mnoge od njih su povezane sa Soroš fondacijom, na ovaj ili onaj način. A to kako rade, to je veoma jasno: rade na tome da promene srca i umove građana, i za to na raspolaganju imaju ogromne budžete. Visoki ciljevi, visoki budžeti. Nerealno veliki novac im je na raspolaganju, pa se zato dele na ćelije i zasebne mreže. Koriste takozvanu „taktiku preplavljivanja“ — mogu, recimo, da uzmem za primer vašu „buldožer revoluciju“ iz 2000. godine… Ne moram o tome ni da vam govorim, ali to je zaista bila prva „prava“ obojena revolucija… I opet je Srbija bila zamorče. Testno područje. Srbija je bila žrtva. Trebalo je valjda da postane i kolateralna šteta, ali srećom nije. Preživela je, ali je situacija i dalje veoma ozbiljna.
U Rusiji, znate, postoji zakon koji zabranjuje te „nepoželjne“ takozvane NVO, koje su zapravo finansirane od stranih vlada i samo izvršavaju zadatke koje dobiju. Mislim, pre svega, na organizacije sa podrškom SAD… Ovde, u Srbiji, ja nisam baš siguran da je vaša Vlada spremna, odnosno pitam se da li ima dovoljno hrabrosti, sigurnosti i samouverenosti, ili da li je to uopšte zanima, da takve organizacije eliminiše? One su praktično subverzivni elementi. U jednoj zemlji vi možete imati strane NVO, ili prisustvo strane obaveštajne službe. U Srbiji, vi imate oba! Kada govorimo o Rusiji, tamo bar postoji nekakvo filtriranje — organizacije koje učestvuju u smenama režima po svetu se eliminišu, zabranjuje im se rad. Sprečava se delovanje organizacija koje ugrožavaju nacionalnu sigurnost! To se odnosi i na Soroš fondaciju, jer ona je jedna od njih.
Da li povezujete situaciju na Balkanu i sa verom? Srbiju i Makedoniju zovu „pravoslavnim zemljama" — tako ih percipiraju zbog dominantne religije… Da li je puka slučajnost što baš te dve zemlje „teraju inat" i ne pokoravaju se Zapadu na, kako kažete, način na koji bi Zapad to želeo?
Apsolutno! Pravoslavna crkva — to je najjača institucija koja zastupa tradicionalne vrednosti. A to su upravo one vrednosti za koje EU i SAD žele da nestanu, koje žele da srozaju koliko god mogu, jer imaju te ciljeve o kojima sam već govorio. SAD moraju da se reše pravoslavne crkve — jer je mrze! Rusku, srpsku, makedonsku… Žele da je unište. Ako pogledamo želju naroda da se odupre onome što SAD rade, naravno da crkva igra veoma važnu ulogu u toj motivaciji. Mislim da ljudi to shvataju. Ako Makedonci i Srbi ne budu pod uticajem Rusije, znate šta će da se desi sa tom crkvom? Imaće istu ulogu koju ima crkva u, recimo, Danskoj. Biće ništa! Dakle, samo nekakva bleda tradicija, nešto o čemu ljudi čitaju, ali suštinski ne znaju mnogo. Dakle, jedan ne-entitet, jedno ništa.
I upravo zbog toga što je pravoslavna vera tako važan deo balkanskog identiteta, za Srbe i Makedonce, isto kao i za Ruse, e baš zato mi ne želimo da se to desi. Ne želimo da to dozvolimo. I ljudi to vide — da je sledeći korak SAD da se reše vlada, da se reše institucija, bilo čega što ima nacionalna obeležja, što je deo nacionalnog identiteta. Makedonija je odličan primer — recimo, spor sa Grčkom oko imena države. Makedonci znaju — ako njihova vlada popusti, ako se ime zemlje promeni, i ona sama će se promeniti. Postaće nekakva federacija Albanaca i Makedonaca; Velika Albanija postaće realnost u Makedoniji, i Makedonci će tako dobiti svoje Kosovo. Zbog toga oni pružaju tako jak otpor, a mislim i da Srbi dobro vide šta se dešava u Makedoniji i da misle — čekaj, čekaj, imali smo sličnu istoriju, bili smo iste mete, u isto vreme. I opet smo sada mete, u isto vreme — a to je zato što smo ključni partneri u kineskim i ruskim infrastrukturnim projektima!
Ceo intervju poslušajte na audio-snimku.
