Hiljade državljana Evropske unije odlučile su da učestvuju u sukobima na Bliskom istoku. Neki od njih ipak nisu bili svesni u šta se upuštaju i nisu bili pripremljeni za prizore koji ih tamo čekaju. Mnogi su pobegli s iračkog i sirijskog ratišta u svoje matične zemlje glavom bez obzira, zgroženi strahotama koje su videli.
Koordinator Evropske unije za borbu protiv terorizma Žil de Keršof izjavio je nedavno da bi ovakvi povratnici iz Iraka i Sirije, takozvani pokajnici, mogli da budu iskorišćeni za širenje propagande protiv vrbovanja novih članova u redove terorističkih organizacija.
Obrazlažući ovu ideju, Keršof je istakao da su zatvori glavni inkubatori terorizma, te da predstavljaju najgore moguće rešenje u slučajevima kada su se ljudi iskreno pokajali zbog odluke da učestvuju u borbama Islamske države, Nusra fronta i drugih radikalnih organizacija.
Prema njegovom mišljenju, razočarani borci DAEŠ-a mogli bi u zatvoru još više da se radikalizuju, dok istovremeno postoji efikasnija alternativa u vidu rehabilitacionih programa.
Stručnjak za međunarodni terorizam, politikolog Dragan Simeunović, za Sputnjik kaže da sadašnja ideja da se koriste pokajnici među ratnicima koji su iz Evrope otišli da se bore za Islamsku državu ne može da bude puki nastavak prakse koja postoji već decenijama u mnogim zemljama, jer je reč o ljudima koji su ozbiljno fanatizovani.
Istog je mišljenja i stručnjak za terorizam Dževad Galijašević, koji smatra da ideja o pomilovanju i rehabilitaciji terorista „ne uvažava realnost“ i da, zapravo, „potvrđuje da je terorizam geopolitička konstrukcija“.
„Zapad nošen geopolitičkim interesima i svojim predrasudama o čvrstini uverenja tih ljudi želi da izvodi operacije koje su sulude i nemaju veze sa zdravim razumom… Ili tu postoji skriveni plan, možda zasnovan na tome da teroristi u Evropi, zapravo, i ne treba da se koriste za antiterorističku propagandu nego protiv nekog drugog — da li protiv Rusije, protiv ruskih partnera, da li protiv Srbije, da li u BiH, na Kosovu, u Makedoniji…“, kaže Galijašević.
Dragan Simeunović podseća na to da se u Velikoj Britaniji nekoliko stotina povratnika već uveliko koristi za podrivanje Islamske države tako što iznose svoja negativna iskustva, razočarenja i optužbe na račun te organizacije.
„U određenom procentu sigurno je reč o pravim pokajnicima, ali zato, s druge strane, verovatno ima i ljudi koji bi se prividno pokajali kako bi bili bolje tretirani, kako ne bi bili hapšeni, da bi nakon toga mogli ponovo da se uključe u terorističke vode“, upozorava Simeunović.
Galijašević britansku praksu kritikuje jer smatra da je teza o tome da islamiste ne treba poraziti, nego ih nadžirati, kontrolisati i po potrebi geopolitički koristiti — pogrešna.
„Onda su došli u poziciju da pre dve godine ipak isporuče Americi jednog od svojih insajdera Fatiha Kamela, veoma bitnog za rat u Bosni i Hercegovini i za mnoge druge ratove, saradnika kontraobaveštajne službe Mi6, zbog terorističkog napada u Njujorku, iza kojeg je on stajao s Ahmedom Babarom“, podseća Galijašević.
Sagovornik Sputnjika smatra da teroriste ne treba rehabilitovati, nego poraziti — poslati im poruku da su države sposobne da se nose s tom vrstom pretnje, da će legitimna represija na koju država ima pravo biti primenjena.
Govoreći o situaciji u balkanskom regionu, Dževad Galijašević upozorava da povratnici s bliskoistočnog ratišta na ovu teritoriju ulaze nesmetano, štaviše, uz pomoć zapadnih službi, kao i turske obaveštajne službe.
„Oni su upravo faktori prevage u slučajevima kao što su makedonski problem i drugi slučajevi Zapadnog Balkana. Države ih ne prate. Ne postoje nikakve mere nadzora, ni formalne. Masovno i odlaze i vraćaju se“, kaže Galijašević.
Kada je reč o Srbiji, Dragan Simeunović ističe da je, na sreću, s ovih prostora u Siriju otišlo svega tridesetak ljudi, što je znatno manje od procenta onih koji su na ovo ratište otišli s Kosova i iz BiH. Broj povratnika je, kaže Simeunović, takođe neznatan, reč je samo o nekolicini ljudi koji su pod prismotrom.
Politikolog naglašava da takvi ljudi, ipak, mogu da budu opasni, odnosno da šire uticaj i nečinjenjem, tako što postaju lokalni heroji kojima jedan deo mladih počinje da se divi i da se ugleda na njih.
Pozitivna iskustva
Simeunović kao pozitivan primer iz evropske prakse u borbi protiv terorizma navodi nekadašnju borbu italijanskih vlasti protiv pripadnika „Crvenih brigada“. Tada se institucija pokajnika koristila u programu pod nazivom „Petito“, pomoću kojeg su postignuti znatni uspesi, pre svega u otkrivanju drugih terorista, ali i u antiterorističkoj propagandi.
Među pozitivnim primerima ovakvog vida borbe protiv terorizma je i čečensko iskustvo, o kojem za Sputnjik govori ruski stručnjak za psihologiju terorizma Igor Karpov.
„Poznato je da su se otac i sin Ahmat i Ramzan Kadirov borili protiv ruskih snaga tokom rata u Čečeniji. Predsednik Rusije Vladimir Putin je govorio da je Ahmat Kadirov shvatio da bi Čečenija trebalo da bude zajedno s Rusijom. Ali treba imati u vidu da je ogromnu ulogu u čitavom procesu odigrao zamenik šefa Federalne službe bezbednosti Rusije, general Ugrjumov, koji se više puta sastao s Ahmatom Kadirovom i postao njegov prijatelj. A onda je sin, Ramzan Kadirov (aktuelni lider Čečenije), krenuo očevim stopama, jer je to u duhu čečenskog naroda“, podseća stručnjak.
U ruskom nacionalnom antiterorističkom komitetu postoji specijalni tim koji odlazi na severni Kavkaz i snima izjave onih koji su se pridružili terorističkim grupama jer su želeli da se bore za nekakvu ideju i pravdu, ali su se razočarali u ove ideje pošto su primorani da učestvuju u ubistvima i pljačkama, priča stručnjak. Spotovi koji se bave ovom temom emituju se na lokalnim televizijama.
„Može se reći da bezbednosne službe stalno rade na sprečavanju širenja ekstremističke ideologije i da je u Čečeniji stvarno došlo do pozitivnih promena“, zaključuje Karpov.
Prema procenama Međunarodnog centra za borbu protiv terorizma iz Haga, oko 4.000 državljana zemalja-članica EU otišlo je u Irak i Siriju da bi se pridružilo radikalnim organizacijama koje se bore na Bliskom istoku. Veliki broj njih došao je iz Belgije, Velike Britanije, Francuske, Nemačke. Trećina njih se vratila u svoje matične zemlje.
