Srbija, poručio je, nikada neće zaboraviti da su se zajedno sa srpskim borcima na tom frontu borili i ginuli vojnici iz Francuske, Rusije, Engleske, irske, Škotske, Grčke, vojska Esad Paše, Kanade, Italije…
Na Solunskom frontu: poginulo je oko 21.000 srpskih vojnika, poginulo je oko 23.000 francuskih vojnika, poginulo je oko 3.000 britanskih vojnika, poginulo je oko 1.500 grčkih vojnika, poginulo je oko 3.500 italijanskih vojnika, podsetio je Nikolić i dodao da je po ličnoj naredbi tadašnjeg cara Nikolaja u Solun na, kako su ga zvali, Makedonski ili Zaboravljeni front, stiglo 10.000 ruskih vojnika, najboljih pripadnika moskovskog vojnog okruga.
„Mada su se svi otimali za njih, oni su se, po svojoj volji, borili u sastavu srpske vojske. Poginulo je oko 4.300 ruskih vojnika. Sve njih Srbija nikada neće zaboraviti“, naveo je predsednik i dodao:
„Verujemo da Solunski front 1915. nije mogao da spasi srpsku vojsku, iako su u Nišu Saveznike čekali slavoluci okićeni cvećem i nada naroda da će evropske vojske stići“, rekao je Nikolić.
„Verovali smo u sebe i naterali saveznike da nam dozvole da probijemo Solunski front 1918, čime je slomljena kičma silama Osovine i okončan do tada najveći rat u istoriji ljudske civilizacije“, naveo je predsednik.
Obraćajući se izaslanicima zemalja Saveznika u Prvom svetskom ratu, predsedniku opštine Krf, oficirima i kadetima grčke i srpske vojske, kao i potomcima slavnih srpskih ratnika, predsednik ih je pozvao da pokušaju da zamisle, kako je rekao, ovo bujno zeleno ostrvo pre jednog veka: golo, kamenito, bez ijednog drveta, dok se na njemu, ispod visoke nebeske kupole koja je tada bila jedini krov, odigrava jedna od najvećih drama u istoriji srpskog naroda.
Grci su ga, podsetio je, vekovima zvali „Ostrvo zmija“, a navršio se prvi vek otkako ga pominjemo kao „Ostrvo smrti“, zato što je poslednje konačište za 7.747 srpskih vojnika, dečaka-regruta umrlih od iscrpljenosti, dizenterije, tifusa, zapaljenja pluća, gladi…
„Duše ovih naših junaka i mučenika otišle su u svoju Srbiju zajedno sa slobodom, osvojenom za nas, za našu decu, za decu njihove dece. Nepun kilometar dalje, u gradu i na ostrvu Krf, 1916. godine smestila se cela srpska država, kraljevina Srbija: Narodna skupština, mitropolija, opštinske uprave, škole, poreska uprava, štamparija… i umorni i izmučeni stari kralj Petar Karađorđević, koji je sa svojom vojskom išao od Beograda do Krfa“, naveo je Nikolić.
I srpski vojnici, dodao je, koje su daleko u Srbiji čekali njihovi očevi i majke, braća i sestre, žene, deca, znajući da vojnike niko i ništa neće sprečiti da se vrate kući.
Podsetio je na reči grofa Morisa Meterlink, slavnog belgijskog pisca i nobelovca, u delu „Odlomci rata“, koje je na srpskom jeziku objavljeno 1918. godine, a koji kaže za srpske vojnike:
„Nema žrtve koja bi se mogla uporediti sa onom koju su oni dali; i zbog toga nema slave koja bi se mogla uzvisiti tako visoko kao njihova, niti zahvalnosti koja bi mogla prevazići onu koju im dugujemo. Oni ne samo što imaju pravo na najlepše mesto u našim uspomenama, oni imaju pravo na sve naše uspomene, na sve ono što smo mi, jer mi postojimo samo zbog njih.“
Podsetio je, takođe, da je kralj na Krfu, za časopis „Pitsburg despeč“, opisa zlo vreme u kom se našla kraljevina Srbija u izgnanstvu, između ostalog, rečima:
„Moj narod je pre dve godine brojao više od četiri miliona. Kosio ga je tifus koji su nam Germani doneli. I koliko nas je danas ostalo? Samo u Austriju u ropstvo je odvedeno dve stotine hiljada ljudi, sposobnih muškaraca. Nije ovaj rat bitka za teritorije ili religijsku i kulturnu prevlast. Ovaj rat, ovaj posebno, ovo je rat neslobodnih protiv slobodnih ljudi….“
Ovde na Vidu, kazao je predsednik Nikolić, okončavala se tragedija.
„Regent Aleksandar koji se evakuisao iz Valone sa poslednjim vojnicima, plovi taj kilometar i iz daljine gleda prizor koji je već viđao u Jovanu Medovskom, Draču, Valoni — kao debla drveta, uredno poređani, njegovi mrtvi vojnici. Od januara 1916. na Vido dovode i donose hiljade iscrpljenih vojnika. Više od 6.000 neće preživeti“, naveo je.
Predsednik je podsetio da je na samo nekoliko desetina metara od mesta gde stoje po teškom pljusku i vetru, upravnik improvizovane bolnice raportira vrhovnom komandantu izveštajem u kojem je, između ostalog, naveo da je „najstrašnije bilo gledati danima kako umiru dečaci od deset, dvanaest godina, kako se tope nepovratno, a mi ne možemo da im pomognemo. Lica te dece, to su bili pravi likovi naših svetitelja… Zaslužuju da se posvete posle svega što su prepatili“.
„Nama su pričali, a mi pričamo našoj deci, oni svojoj a oni njihovoj, o stradanju, patnji, žrtvi srpske mladosti, o plavoj grobnici, o tome kako je skupa reč ’sloboda‘“.
Zahvalivši narodu Krfa, potomcima, kako je rekao, nesebičnim domaćinima naših predaka, predsednik je poručio da je bratstvo grčkog i srpskog naroda, skovano tada za večnost, zauvek utkano u naše biće, kao deo stradalne i junačke istorije Srbije zauvek.
„Neka im je slava i hvala i neka su im laki prijateljska grčka zemlja i grčko more“, rekao je Nikolić na kraju svog obraćanja.
