Nikolić, planinarski vodič, penjao se na Alpe, Kavkaz, Ande, Himelaje, popeo se na 8.206, a skijao na 7.000 metara, ali mu se ta ideja učinila kao najveći izazov.
Pripreme da se prođe putem kojim su se srpska vojska i narod 1915. godine povlačili preko Albanije na Krf trajale su sedam meseci. To nisu bile samo kondicione pripreme koje svaki planinar mora da prođe. Tim mladim ljudima pridružili su se Nenad Mitrović i Nemanja Nešković, zajedno su u Narodnoj Biblioteci Srbije proučavali karte kako bi odabrali put do „Ostrva smrti“.
„Pregledali smo svu dokumentaciju, beleške generala koji su, odsečeni od kralja Petra i državnog vrha, sa vojvodama donosili odluke kojim pravcem da se krene. Našli smo sve beleške, pa i onu koja pojašnjava kuda je prošla Treća armija pod Šturmom, krakom koji je manje poznat, kroz srce albanskih Prokletija. Njime je krenulo 40.000 ljudi, najviše mladih regruta, a samo 8.000 stiglo je u Skadar“, kaže Marko Nikolić za Sputnjik.
„Nas je, za razliku od naših pradedova, dočekalo jako pitomo vreme. Na najvišem prevoju u Albaniji na 1.300 metara bilo je malo snega. Bilo ga je i na crnogorskom delu, na Čakoru. Prošli smo vrh ’Devojački krš‘, viši od 2.000 metara. To je inače bila najviša kota povlačenja celokupne armije u Prvom svetskom ratu, ali imali smo mnogo bolje uslove od njih“, kaže Nikolić.
Tačno sto godina nakon što su njihovi pradedovi krenuli u povlačenje preko Albanije ka Krfu, ti mladi ljudi su se probudili u Dečanima i krenuli njihovim stopama. Znali su da ih je i sama ideja o tome, kojom su se bavili više od dve godine, promenila. Znali su i da će ih promeniti sam put.
Veliki utisak na planinare ostavio je Kajmakčalan. Dan na granici Grčke i Makedonije bio im je najteži. Hodali su neprekidno trinaest sati, prešli više od 50 kilometara, uglavnom uzbrdo. Hteli su da prođu kroz kapiju slobode, mesto na kojem je srpska vojska probila front i oslobodila zemlju.
Od hladnoće, tifusa i drugih bolesti, kao i u borbama sa Albancima, stradalo je 240.000 ljudi. Dok se probijala preko Prokletija, srpska vojska bila je pod konstantnim napadima. U ovoj tragediji stanovništvo Srbije je prepolovljeno.
„Neverovatno je šta su ti ljudi prošli, mi to ne možemo ni da zamislimo, čak ni mi koji smo prošli taj put. To su bili divovi, u svakom pogledu. Vratili smo se pre nekoliko dana, još uvek nam se sležu utisci, ali uvideli smo kako kao muve udaramo u teglicu u 21. veku i ne vidimo prave stvari. Stvaramo sami sebi probleme bez jakog razloga. Pridajemo značaj trivijalnim stvarima. Čovek može mnogo ozbiljnije da se uhvati u koštac sa životom kad prođe tu trasu i vidi kako nekome život može da izgleda“, kaže Nikolić, čiji je pradeda prošao golgotu albanskih planina i Solunski front.
Kao po božijoj promisli, put im se u Skadru ukrstio sa putem mladića koji živi u SAD. Stanko Tomić je potomak jednog od 18.000 dobrovoljaca koji su iz Amerike došli da brane Srbiju. Jedini je, pored planinara iz Srbije, peške prošao trasu svog pradede. Išao je drugim krakom, preko Andrijevice i Podgorice. Zajedno su krenuli dalje, putem predaka.
Muk koji ih je dočekao na ostrvu Vido, možda najbolje oslikava taj tragičan, a u isto vreme veličanstven događaj. Ovakav egzodus se nikada ranije nije desio. Toliko stradanje, iz koga su srpska vojska i narod izašli kao pobednici.
Učesnici ekspedicije „Albanska golgota 100 godina kasnije“ sada će pokušati da svoje iskustvo prenesu drugima. U planu je bilo i snimanje dokumentarnog filma koji bi mlađim generacijama preneo njihovo, odnosno iskustvo predaka koji su rizikovali sve da bi Srbija opstala.
I dalje skupljaju sredstva, jer su ostali bez podrške države na konkursima, molbe ministarstvima kulture i sporta, dopisi predsedniku i premijeru Srbije ostali su bez odgovora. Imali su samo logističku podršku Kancelarije za Kosovo i Metohiju i Ministarstva spoljnih poslova.
Marko Nikolić i prijatelji misle da ovaj put treba da bude neka vrsta hodočašća svakog Srbina.
Ko god je pohodio ostrvo Vido na Krfu, Plavu grobnicu, mesto na kome pod morem spava 10.000 Srba, zna da je tako.
Koliko god je povlačenje preko Albanije strašan istorijski trenutak za Srbe, toliko je i svetao, jer su tada, poslednji put, svi bili kao jedan.
