Međutim, oni iz sveta biznisa bi svakako voleli da uzmu pelcer firme koja je od 1943. godine, kada je počela da prodaje olovke i slične sitnice u Smalandu na jugu Švedske, izrasla u najvećeg prodavca nameštaja u svetu.
Njen osnivač Ingvar Kamprad prvu prodavnicu nameštaja otvorio je 1958. godine u gradiću Almhultu, a već pet godina nakon toga je započeo proboj na međunarodno tržište verujući da njegov recept — niske cene, niski troškovi, standard kvaliteta, samofinansiranje i skandinavski dizajn, može proći svuda.
I prošlo je, ali da li samo zahvaljujući tome. Jer sve to, sigurno, na umu imaju i ostali kada kreću u posao.
Na pitanje Sputnjika šta je tajna fenomena „Ikee“, njen direktor za nekretnine i razvoj za Jugoistočnu Evropu Vladislav Lalić podsetio je na reči osnivača kompanije koji je kupcima obećao: Kuća iz snova po cenama iz snova.
„Poslovna ideja koja se zasniva na tome da se ponudi jedan funkcionalan, dobro dizajniran i kvalitetan nameštaj po cenama pristupačnim za većinu ljudi je nešto što je ’Ikea‘ imala od samog osnivanja, tokom šest decenija trajanja. Ideja je zaživela jer ljudi, koji u velikoj većini imaju ograničena finansijska sredstva, mogu da kupuju ’Ikein‘ nameštaj i menjaju ga i obnavljaju tako da to bude jedan kontinuirani proces investiranja u svoj dom“, objašnjava Lalić.
To u kombinaciji sa idejom o asortimanu koji ima 9.500 artikala, koji sadrži sve što je pokućstvu potrebno, od igle do lokomotive, „Ikeu“ sa 375 robnih kuća u 40 zemalja i cenovnom politikom koju svake godine poboljšava, čini uspešnom i dugovečnom na svetskom tržištu, ocenio je Lalić.
Taj koncept skandinavskog nameštaja, koji od početka nije menjan i verovatno se, kaže on, nikada neće menjati, izdržao je probu vremena i opstao na najrazličitijim tržištima u svetu upravo zahvaljujući velikom asortimanu.
Oko 9.500 artikala sa puno varijacija i mogućnosti kombinovanja pruža mogućnost svakom kupcu gde god bio da opremi svoj dom, dodao je Lalić koji napominje da „Ikea“ mnogo vremena posvećuje analizi tržišta, načinu na koji ljudi na određenom prostoru žive i njihovim potrebama.
A „Ikein“ osnivač Kamprad, koji danas, u devedesetoj godini, i dalje prati sve što se dešava u firmi čije je vođenje prepustio sinovima, u jednoj prilici je rekao da je najveće bogatstvo kompanije u njenim prodavcima.
„Ako nešto želim da saznam, ne pitam menadžere, razgovaram s prodavcima“, rekao je on i možda natukao da ipak nije sve u onom „receptu“ sa početka priče.
Tako je doprinos ideji o „jednostavnosti skandinavskog dizajna“ dao i „gospodin Slučaj“, pošto je 1956. godine jedan radnik Kampradu sugerisao da se tokom transporta uklone noge stola kako bi taj komad nameštaja mogao da stane u prtljažnik. Koncept sklopivog nameštaja, jednostavnijeg i jeftinijeg za skladištenje i prevoz, postaće „Ikeina“ umetnost.
Čekajući „Ikeu“
I svi su prigrlili fenomen „Ikee“, za čiju je prvu prodavnicu u Srbiji juče postavljen kamen-temeljac. Otvaranje „Ikeinih“ prodavnica se, i toliko godina posle otvaranja prve u švedskom gradiću Almhultu 1958. godine, iščekuje sa radošću deteta koje je dobilo omiljenu igračku.
A carstvo Kamprada je sve samo ne dečja igra. Zapošljava 150.000 radnika u 40 zemalja i godišnje zarađuje tri milijarde evra.
Do 1970. je pokorio Švajcarsku, Australiju, Kanadu, Francusku i Sjedinjene Države, a zatim i Rusiju. Uspeo je na Bliskom istoku i u Aziji. Novac je stizao sa svih strana, a štedljivi Kamprad, koji se, iako četvrti na „Forbsovoj“ listi najbogatijih, kako sam priznaje, i dalje oblači na buvljacima, finansije je preselio iz Švedske. Naravno tamo gde je manji porez — u Holandiju, Švajcarsku, Luksemburg i Lihtenštajn. Zato kompaniju često optužuju da izbegava plaćanje milijardi evra poreza, a „Ikea“ uzvraća da sve radi po nacionalnim i međunarodnim zakonima.
Ne bi se, ipak, moglo reći da je i to utkano u uspeh „Ikee“. Tu vrstu legalne štednje, kako smo videli ovih dana u priči o „Panamskim papirima“, upražnjavaju mnogi biznismeni, pa nisu dostigli visine švedske i svetske kompanije.
A da zaista nije reč samo o pukom prodavcu nameštaja, govori i to što je, na primer, jedna muzejska postavka u Nemačkoj nazvana Fenomen „Ikea“ trajala više meseci. Objavljene su brojne studije, čak i knjige kojima je „Ikeina“ priča poslužila za moto.
Jedna je objavljena i kod nas — „Čekajući Ikeu: potrošačka kultura u postsocijalizmu i pre njega“, profesorke na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu dr Ildiko Erdei.
