Tražili ste — gledajte, molili ste — dobili ste. Ovako Muamer Zukorlić, dojučerašnji muftija, objašnjava ulazak u političko polje kao nosilac liste Bošnjačke demokratske zajednice na parlamentarnim i, kako on kaže, lokalnim izborima u opštinama u Sandžaku.
„Kazuj robe odakle si, iz plemena kojega si“
„Političari su, a mediji su im pomogli, predstavili da je najbitnije biti na čelu jedne partije. Da je najbitniji politički uspeh. Ja to tako ne doživljavam. Meni je, recimo, funkcija muftija ili polje vere i obrazovanja — što su moja primarna polja i moja životna misija — mnogo viši položaj, ako već govorimo o hijerarhiji. I toga se neću odreći, osim ako budem morao“, branio se svojevremeno kad su svi govorili da je Emir Elfić, njegov šurak, samo figura na čelu Bošnjačke demokratske zajednice, a da je suštinski „to muftijina partija“.
Muftija više nije, tačnije ta funkcija je u stanju mirovanja, pa umesto molitvi u džamijama, Zukorlić obilazi glasače, gostuje na tribinama i drži političke govore. Mnogi će reći da sa političkim govorima nikad nije ni prestajao. I biće u pravu. Sad je samo oivičio polje borbe.
Mnogima, takođe, ovih dana čudno ili bolje reći neobično zvuči. Od čoveka koji je optuživan da pali Sandžak, koji je imao oštre izjave i držao govore pune baruta, danas čujemo rečnik svojstven nekom istinski demokratskom intelektualcu.
Doista, Zukorlić u svim tim zapaljivim govorima nije propuštao da pomene ustav, demokratiju i dijalog. Ali oni i takvi nisu bili ništa manje zapaljivi. Dakako, ne može mu se osporiti da je intelektualac, ako pod tim terminom podrazumevamo obrazovanost koja je evidentna, elokventnost koja je samo delom naučena — a suštinski urođena, poimanje onoga što je pročitao — a ne prosto reprodukovanje, mogućnost da razgovara i sa učenim i sa ljudima koji nisu tog nivoa, da uđe i u filozofske rasprave. I da nikad ne frazira, što se svojstveno većini javnih ličnosti u Srbiji.
Kad kažeš „muftija“, misliš…
Neretko je bio sklon i da se posvađa. Da to namerno (is)provocira. Da konstantno bude ne na ivici incidenta, već da lebdi iznad njega, pa da u pogodnom trenutku pojača ili umanji tenziju. Dakle, da zaoštri retoriku, ali i da je smiri kad treba. Pitanje je, jedino, šta kad se — i ako se — sve to otme kontroli.
Ili ga vole — pa u tome preteruju, ili ga mrze — pa i u tome preteruju. A njemu i jedno i drugo očigledno prija. Ne voli da ljude ostavlja ravnodušnim. Što se još nije desilo, jer je nemoguće.
Rođen je u selu Orlje, opština Tutin pre 46 godina. Još kao detetu mu je, kako je formulisao, demisticifirana komunističko pionirska laž, jer mu je deda bio učen čovek i imam koji je 50 godina službovao bez plate.
Od osnivanja Mešihata Islamske zajednice Sandžaka 1993. bio je biran za muftiju, potom je nekoliko puta reizabran, a bio je i predsednik i glavni muftija Mešihata Islamske zajednice u Srbiji.
Član je Rijaseta Islamske zajednice u Bosni i Hercegovini, a jedini autoritet koji je Zukorlić nesporno poštovao, i to javno ponavljao, bio je bivši reis-ul-ulema Mustafa Cerić.
Kako i sam reče, nikad nije bio konvencionalni muftija. Osnivač je i prvi glavni i odgovorni urednik „Glasa islama“, glasila Islamske zajednice u Srbiji. Prvi rektor Internacionalnog univerziteta u Novom Pazaru i prvi dekan Fakulteta za Islamske studije.
„Iz plemena starih Azra“
Neki njegovo delovanje nazivaju performansima, a opet neki drugi majstorstvom kriznog menadžmenta. Skloniji smo ovom drugom tumačenju. Koje i sam Zukorlić na neki način potvrđuje isticanjem da se u javnom mnjenju minimiziraju pozivi na dijalog. „A kad podignem ton, to je radikalizacija. Nažalost, samo kad podignete ton vas čuju“.
Sad tvrdi da nikad nije negirao da utiče na političke procese. Parola u predstojećoj kampanji će mu glasiti: „Muamer Zukorlić za pomirenje“.
Preporučuje se za pomirenje svima i — citiramo — „u tom slučaju ne razlikuje ni četnike, ni početnike, ni komuniste, ni partizane, ni lažne demokrate, ni prave demokrate“.
Prosto da čovek ne poveruje. Čak na momente zaliči na sevdalinku „Kraj tanana šadrvana“ i stih „što za ljubav glavu gube i umiru kada ljube“.
Zukorlić jeste čovek koji veruje u ono što govori. Ali je takođe teško proniknuti u ono što misli. Pa poziv na pomirenje valja pohvaliti, ali se setiti i onog majstorstva za krizni menadžment. I želje da ga čuju. A sad će ga najbolje čuti kad snizi intenzitet i pojača emociju.
Nudi pomirenje i dugogodišnjim političkim liderima u Raškoj oblasti Sulejmanu Ugljaninu sa kojim je bio blizak devedesetih, i Rasimu Ljajiću sa kojim je bio blizak početkom dvehiljaditih. Međutim, Ljajić nije na manjinskoj listi, a Ugljanin je odbio saradnju jer je svestan da će tako samo pomoći Zukorliću da mu preuzme i ono malo glasača što mu je ostalo.
Računa da će posle izbora u parlamentu imati poslanički klub. Pre ovog direktnog ulaska u politiku na predsedničkim izborima 2012. je od 12 kandidata bio 11. Osvojio je 54.492 ili 1,39 odsto glasova iako on u nekim novijim izjavama tvrdi da je osvojio preko 60 hiljada glasova.
Tvrdi da politika nije subjekt, već prostor. Da je moguće biti političar — a ne lagati, krasti i ne biti licemer. „Dvije kahve dnevno su mi dovoljne“, dodaje.
Iako se predstavlja kao autentični Bošnjak — što jeste, u govoru koristi novohrvatske izraze poput „uopće“, „historija“, „općenito“ ali strarocrnogorski ili rečnik svojstven kraju u kome je rođen i u kome deluje, pa kaže i „đe“.
„Talični Tom“ ili „Dobar, loš, zao“
Nosi sat na desnoj ruci. Smatra pitanja o privatnom životu i voznom parku udarcima ispod pojasa. Ali na insistiranje o džipovima replicira: „gospodin čovek jaše dobrog konja“.
A Zukorlić jeste pravi konjanik. Niko ili retki bi ga uporedili sa Taličnim Tomom, iako misli i na sirotinju i osniva vakufske (zadužbina) kuhinje. Mnogi bi pak za njega rekli da je pre sličan Klintu Istvudu iz filma „Dobar, loš, zao“.
Za treće je „gospodar minareta“. Za dobar korpus Bošnjaka i muslimanskih vernika istinski vođa i učitelj. Za neke ekstremista, iako je imao problem sa vehabijama. Kaže da ga je tajna služba, kako domaća tako i strana, možda i pokušala da vrbuje — „a ja nisam ni skontô“.
Veoma brzo misli. Koristi rečenice i izjave druge strane, pa pređe u kontranapad i poentira. Spočitava drugima da pominju istine kojima postižu neistine. Međutim, to istovremeno znači da je kadar da se, ako zatreba, nekad i on tim trikom posluži.
Nesporno je dobar besednik. To je danas stvarno retkost. Ume da pokrene mase. Nikako mu ne manjka harizma. Posvećen je.
Biće zanimljiva Skupština sa Muamerom Zukorlićem u njoj. A tada, zavisno od situacije, možemo očekivati neke druge slogane, promenjene retorike i ideje koje će jednako dobro umeti da brani kao i ove do sad. I sad.
