U Ministarstvu kulture Crne Gore tvrde da je u poslednje tri godine u toku devastacija manastira Reževići, da su radovi narušili arhitektonski, umetnički i ambijentalni značaj kompleksa. Radovi su doveli do promene izgleda tog kulturnog dobra i njegovih kulturno-istorijskih vrednosti, što je nedopustivo, kaže za Sputnjik direktorka Uprave za zaštitu kulturnih dobara Anastazija Miranović.
„Sve intervencije obavljene su bez saglasnosti ovog državnog organa, odnosno, bez konzervatorskih projekata. Ne postoji saglasnost Uprave za bilo koje radove u manastiru Reževići, jer nam se nisu ni obraćali. Dakle, težište problema je u činjenici da neko izigrava državne organe — Upravu za zaštitu kulturnih dobara i Centar za konzervaciju i arheologiju. Radi se o eklatantnom kršenju Zakona o zaštiti kulturnih dobara“, kaže Miranovićeva.
Međutim, u Mitropoliji kažu da je najveća greška Ministarstva kulture u tome što polazi od činjenice da je manastir zaštićeno kulturno dobro. On to jeste u civilizacijskom, kulturološkom i društvenom smislu, ali po zakonu nije, kaže protojerej-stavrofor Velibor Džomić, koordinator pravnog Saveta Mitropolije.
„Zakon o zaštiti kulturnih dobara kaže da su sva nepokretna kulturna dobra koja su bila zakonom zaštićena taj status izgubila pre gotovo dve godine, zato što nije blagovremeno izvršena revalorizacija kulturnih dobara i napravljen novi registar. Zbog toga nije ugrožen samo manastir Reževići, već i brojni drugi manastiri i crkve u Crnoj Gori, ugroženi su zubom vremena, ali i višedecenijskom nebrigom“, kaže Džomić.
On dodaje da Mitropolija decenijama piše državi, moli da se pristupi sanaciji i konzervaciji, ali da su dopisi najčešće završavali u fijokama. Mitropolija ipak priznaje da je država uložila određena sredstva u obnovu svetinja, ali da je problem u tome što za nju isti status imaju spomenici NOB-a i hramovi stari više od devetsto godina, posebno kada je u pitanju izdvajanje sredstava. Ističu da poseban problem predstavlja činjenica da u Upravi nema stručnih ljudi koji mogu da odgovore izazovu obnove tako vrednog kulturnog blaga.
„Crkva je vekovima stvarala, održavala i sačuvala kulturno blago Crne Gore, to je i sada slučaj. Dovoljno je reći da nijedan od prethodna tri ministra kulture nijednom nije posetio Mitropoliju kako bi se upoznao sa stanjem i problemima kulturnih dobara, ali kao mantru ponavljaju priču o devastaciji. Kad je stoka uvođena u pravoslavne hramove, kada su stabla nicala kroz krovove crkava, decenijama, to nije bila devastacija, a obnova jeste“, kaže otac Velibor.
U Ministarstvu kulture ističu da ne brane sprovođenje konzervatorskih radova, ali da oni u svakom slučaju moraju da se sprovode u saradnji sa državnim organima i nadležnim institucijama i napominju da Mitropolija upravlja većinskim delom kulturnih dobara u zemlji. Uprava želi saradnju, jer jedino je tako i moguće štititi zajednička kulturna dobra, kaže direktorka Uprave Anastazija Miranović.
„Nadam se da nećemo morati da pribegnemo nepopularnim merama. Smatramo da niko ne bi smeo da bude iznad države i njenih zakona. Crna Gora je pravna država, zakoni ove države su obavezujući za sve“, kategorična je Miranovićeva.
Do istog spora došlo je i zbog crkve Svetog Đorđa u Njegušima, koja samo što se ne uruši. Uprava tvrdi je izdala konzervatorske uslove 2012. godine i da je tri godine čekala Mitropoliju da se izjasni o konzervatorskom projektu. U Mitropoliji tvrde upravo suprotno.
Sagovornik Sputnjika iz Mitropolije uskoro će se ponovo, u njeno ime, naći pred sudom zbog intervencija u manastiru Sveti Vasilije Ostroški. Mitropolija je, u pokušaju da spreči dalje urušavanje svetinje, započela radove na obnovi.
Zbog istih radova Srpska pravoslavna crkva državi Crnoj Gori već je platila kaznu od pet stotina evra. Uplaćujući sumu, mitropolit Amfilohije Radović je na mestu svrha uplate upisao kazna Svetom Vasiliju za obnovu manastira Ostrog.
Istorijskom i kulturnom vrednošću crkava i manastira koje ima Crna Gora može se pohvaliti malo koja zemlja u Evropi. Nigde, osim na Kosovu, na tako malom prostoru nema toliko mnogo bisera arhitekture i slikarstva. Međutim, ne treba zaboraviti da je reč o sakralnim objektima, čija je namena pre svega bogosluženje, da je reč o „živim hramovima“. U njima borave vernici, ali i turisti. To je bio glavni motiv Mitropolije da iskoristi rupu u Zakonu i sama uđe u radove.
