Barak Obama je, opušteno, u jednom intervjuu, izjavio da je bombardovanje Libije bilo njegova najveća greška u karijeri, dodavši da mu se "tada" činilo da je to „dobra ideja". Izgleda da Obama nije čitao Dantea, inače bi znao da je put u pakao popločan dobrim namerama (možemo ih ovde nazvati idejama), a nije imao ni savetnike koji bi mu rekli da se ne bombarduju druge države prosto zato što se siledžiji čini da je to „dobra ideja".
Normalne države (a hteli bismo da verujemo da je Amerika takva, mada je u to sve teže poverovati) imaju specijalne službe koje pre donošenja važnih odluka, analiziraju situaciju u svetu sa raznih aspekata, ocenjuju, procenjuju rizike, odmeravaju snage, trude se da predvide posledice.
Normalan predsednik normalne države morao bi pre nego što realizuje „dobru ideju" da izračuna i koliko će ga ona koštati, i to ne samo u dolarima, nego i u ljudima. I opet — ne samo u svojim vojnicima, jer takve sile više ne šalju svoje ljude u rat — za njih ratuju „pametne" bombe i rakete — već i da oceni posledice za čitav region. Ali, to nije urađeno, a "dobra ideja" bila je dovoljna da se donese loša i tragična odluka.
Da li bar sad shvatate šta ste uradili, pitao je Putin svoje kolege u Ujedinjenim nacijama. Obamina olako data izjava govori da je odgovor na to pitanje negativan. Inače ne bi nazivao dobrom idejom divljačko ubijanje legalno izabranog predsednika jedne suverene zemlje, kao ni njeno komadanje, i stotine hiljade žrtava koje je donela američka intervencija.
Libija, koja je nazivana arapskom Venecijom, više ne postoji.
I da je bar jedina! Očekujemo da će se odlazeći američki predsednik, u nekom novom nastupu iskrenosti, prisetiti i drugih svojih većih ili manjih „grešaka" koje su se završavale smrću desetina i stotina hiljada ljudi, i rekom izbeglica koja će, po svemu sudeći, uskoro potopiti Evropu.
„Dobra ideja" da se eliminiše Asadova „diktatorska vlast", uz pomoć „umerene" opozicije i američkog oružja pretvorila je pola Sirije u prah i pepeo! I za to je odgovoran Obama. A pre toga je bio Irak i obešeni Sadam Husein, za koje je odgovoran Obamin prethodnik.
O Avganistanu da i ne govorimo — tamo i danas uspeva jedino mak od koga se prave opijum i heroin.
Brojne revolucije nazvane "arapskim prolećem", čiji je cilj bio „uvođenje demokratije", uništile su mnogim zemaljama sve što je funkcionisalo i dovele u pitanje njihov opstanak. Svedoci smo sve novih i novih terorističkih napada, eksplozija, žrtava… Religiozni ratovi vode se u pet država, pitanje je dana kad će Jemen, Sirija, Liban, Saudijska Arabija, i Irak biti podeljeni između sunita, šiita i kurda. A crtanje novih granica izazvaće nove reke krvi.
Juče je Džon Keri posetio Hirošimu i položio venac na spomenik žrtvama američke atomske bombe. Izjavio je da je lično bio potresen, i da bi „svi stanovnici planete trebalo da vide i osete snagu tog memorijala".
Hoće li biti potrebno novih sedamdeset godina da neki novi Keri položi venac svima kojima su smrt donele „dobre ideje" američkih predsednika? Možda bi to vreme moglo biti i kraće, jer snagu američkih bombi ceo svet svakodnevno gleda.
A Amerikancima bi državni sekretar mogao da adresuje drugi deo poruke, tj „podsećanje da treba okončati pretnje (atomskim oružjem) i usmeriti sve snage da bi se izbegao svaki rat".
I da se vratimo početku ovog teksta — šta se dešava predsedniku najjače sile na svetu kad u smrt pošalje stotine hiljada ljudi, a iz svojih kuća protera milione? Odgovor je — ništa. Sve je to bilo zbog „dobrih ideja".
