Američki predsednik Barak Obama, kao najveći neuspeh američke spoljne politike tokom njegovog stolovanja u Beloj kući, označio je nedostatak plana posle intervencije u Libiji. Kao opravdanje za ono što se u toj severnoafričkoj državi dogodilo posle svrgavanja pukovnika Gadafija, Obama je naveo da je očekivao veće angažovanje Evrope.
Ova se izjava može shvatiti i kao posredno izvinjenje za uvlačenje širokog regiona Bliskog istoka i severa Afrike u petogodišnji haos koji traje do danas. Retko kada političari, a pogotovo američki predsednici, priznaju greške. Obično se za svoje poteze izgovaraju moralnim i državnim razlozima i ubeđuju građane u svrhovitost poteza. Za greške okrivljuju neke druge.
Zato je i Obamina izjava za pohvalu. Od njegovog prethodnika, Džordža Buša Mlađeg, nikada nismo čuli izvinjenje za napad na Irak pod lažnim izgovorom. Međutim, ko ima koristi od toga što je Obama priznao grešku? Milioni izbeglica?! Stanovnici Libije i Sirije?! Evropa koja više ne zna šta da radi sa izbeglicama?! Mrtvi i osakaćeni u sukobima?!
U Ovalni kabinet Bele kuće Barak Obama je ušao obećavši da će okončati rat u Iraku i da će u Avganistanu postići neki uspeh, a predsedničku kandidaturu Demokratske stranke zadobio je na rečima da ne samo što će okončati ratove, već će „na prvom mestu promeniti mentalitet koji nas je uvukao u rat“, kako je rekao na jednom od predizbornih mitinga 2007—2008.
Očekivanja zabrinutog Zapada od Obame bila su toliko velika da mu je kao avans dodeljena i Nobelova nagrada za mir. Iako se nikada nije izjašnjavao kao pacifista, prihvatio je nagradu, dok je u govoru u Oslu branio upotrebu vojne sile. Na kraju, kada se svedu računi, Obama će napustiti kabinet bez velike razlike u odnosu na prethodnika, Džordža Buša. Jedina razlika je u tome što je kriza na Bliskom istoku u Severnoj Africi eskalirala, a da je američka politika u Avganistanu poražena.
Oko ovog nasleđa već je počeo rat među mogućim Obaminim naslednicima, sa izuzetkom Bernija Sandersa, koji u kampanji potcrtava ekonomsku politiku. Ostali, bez obzira pripadaju li demokratama ili republikancima, izgleda da će samo produbiti i proširiti upotrebu američke vojske širom sveta.
Za Obamine savetnike, spoljnopolitička dilema njegove vlade uvek se nalazila između uzdržanog korišćenja vojne sile i kopnenih operacija koje pokrenuo Buš. Kao jedno od najznačajnijih rezultata Obamine politike, prema tom stavu, trebalo bi da bude njegovo odbijanje upotrebe veće vojne sile koje su zagovarali republikanci. Krvoproliće na Bliskom istoku sâm Obama opisao je u poslednjem obraćanju naciji u američkom Kongresu kao „tragičnu neminovnost, transformaciju koja će trajati čitavu generaciju, ukorenjenu u sukobima koji traju milenijumima“. Kao da američke odluke nisu imale nikakvog uticaja na dešavanja u tom regionu.
Zato su, kao najveća dostignuća njegove politike, istaknuti diplomatski napori oko postizanja dogovora sa Iranom i ukidanje embarga Kubi. Međutim, krvoproliće u Siriji, iransko-saudijska borba za hegemoniju na Bliskom istoku, Ukrajina gurnuta u građanski rat, nepostojanje globalne antiterorističke politike i Obamina nesposobnost da sopstvene spoljnopolitičke prioritete privede kraju, čine od tih uspeha fusnote.
Spoljnopolitička konfuzija Obamine administracije najbolje se pokazuje na primeru borbe protiv DAEŠ-a. Iako se nebrojeno puta obavezao da će „konačno uništiti“ DAEŠ, američka borba protiv terorista u Siriji svela se na minimalno angažovanje sada oko 3.500 „vojnih savetnika“ i veoma retkog bombardovanja iz vazduha. Popuštanje Saudijskoj Arabiji i drugim saveznicima koji podržavaju DAEŠ, povlačenje „crvenih linija“ i odustajanje od njih, naoružavanje „umerene opozicije“, za koju se kasnije ispostavlja da su teroristi i odbijanja saradnje sa Rusijom, samo je dovelo do konfuzije u američkoj administraciji i povećanja troškova sa jedne strane i produžetka sukoba i povećanje broja žrtava sa druge.
Spisak neuspeha američke spoljne politike tokom Obamine vlade je veoma dugačak i po posledicama strašan, jer utisak koji običan posmatrač može da stekne razmišljajući o tome jeste da je Amerika, tokom proteklih osam godina, samo širila haos gde god da se umešala. Postavlja se pitanje zašto je Obama kao primer svog najvećeg spoljnopolitičkog neuspeha uzeo baš Libiju?
Libija, kao poslednje direktno američko angažovanje velikog obima, pogodna je za označavanje kao najveći neuspeh jer je to sukob iz koga se Amerika izvukla vrlo brzo, ostavljajući vruć krompir u rukama Evropljana. Svaki drugi region, na primer Sirija, otvorio bi mnoga druga pitanja. Pitanje izbeglica, žrtava, korišćenje terorista u sopstvene svrhe, podrške teroristima koju pružaju američki saveznici…
Zbog izbegavanja da uđe u suštinu problema, spoljna politika Baraka Obame ostaće upamćena kao jedna od najkonfuznijih u američkoj istoriji, a on kao čovek koji nije dorastao da se uhvati u koštac sa svetskim problemima.
