Međutim, u svim tim dešavanjima učestvuju živi ljudi, a ne tenkovi i mašinerija — ljudi koji su svojevremeno imali sopstvena maštarenja i ambicije. Te maštarije su sve napuštene zbog jedne stvari — zajedničke želje celokupnog naroda da se obezbedi život u miru u svojoj otadžbini.
Dvadesetšestogodišnji vojnik Hamza Ismail iz provincije Hama ispričao je za Sputnjik svoju životnu priču, kao i da je poslednji put svoju porodicu video pre tri godine.
Sve ovo vreme on živi u „novoj porodici“, koju čini 10 obučenih boraca sirijske vojske, deleći sa njima ciljeve i zadatke kako bi se zemlja oslobodila od terorista.
„Čim sam završio studije pridružio sam se vojsci. Maštao sam da postanem magistar, a zatim da upišem doktorat. Međutim, moj narod mi je važniji nego bilo šta drugo. Situacija u zemlji primorala me je da preispitam svoje prioritete u životu“, ispričao je Hamza.
Hamza u doglednoj budućnosti sebe vidi kao muža i oca mnogočlane porodice, zaposlenog u nekoj privatnoj banci u Siriji.
On kaže da je siguran da će uspeti da upiše doktorat, ma šta se dogodilo, međutim, kako kaže, to će morati da sačeka završetak rata.