Jedno od najvećih curenja poverljivih dokumenata u istoriji izazvalo je globalnu oluju i uzrokovalo prve ostavke. Glavna urednica magazina „Biznis“ Radojka Nikolić smatra da su u pitanju nečiji interesi.
„Živimo u svetu gde je sve povezano sa interesima novca i politike, i očigledno je da je nekome bilo u interesu da napravi aferu koja će zatalasati čitav svet. Danas je to lako uraditi zbog interneta i zbog elektronskih medija. Brže nego ikada zapali se požar i lansira se nova afera. Sve mi liči na smišljenu akciju, da u ovom trenutku nečiji globalni interesi budu zadovoljeni jer ovde ne gađate jednu zemlju nego čitav svet“, kaže Nikolić.
Malverzacija je bilo i biće ih nadalje
Nikolićeva objašnjava da je utaja poreza i finansijskih malverzacija uvek bilo i da će ih biti i u budućnosti, a da su ofšor zone devedesetih godina smišljene upravo zato da bi se utaja poreza legalizovala.
„Odmah su angažovane čitave ekipe advokata, osnovane su prestižne advokatske kancelarije koje su se specijalizovale za pravno regulisanje utaje poreza, jer za sve što se radilo u ofšor kompanijama postojali su zakoni i propisi koji su se morali poštovati, osim klasične utaje poreza. Oni koji su plaćali naknade, plaćali su ih onako kako je predviđeno u ofšor zonama, ali to treba razlikovati od pranja novca“, dodaje Nikolić.
Poreski rajevi proizvod su slobodnog tržišta, jer kapital odlazi tamo gde su porezi najniži, odnosno gde ih nema. Niko ne može da zabrani preduzetniku da otvori kompaniju u poreskom raju, jer to bi bilo kršenje pravila slobodnog tržišta. Utoliko besmislenije zvuči poziv američkog predsednika Baraka Obame za međunarodnu regulaciju poreskih zakona. Kako to postići, a ne narušiti pravila slobodnog tržišta?
Za neke političare u Srbiji i SRJ devedesetih godina, pretvaranje Srbije i Crne Gore u poreske rajeve bilo je jedan od recepata za privredni oporavak. Crna Gora je još početkom devedesetih proglašena ofšor zonom, dok je jedan od srpskih predsedničkih kandidata na izborima 1992, vlasnik „Jugoskandik banke“ Jezdimir Vasiljević, predlagao da ofšor zona postane i Srbija.
Pranje novca je nešto sasvim drugo, i ono je u poreskim rajevima daleko lakše zbog tajnovitosti poslovanja. Međutim, pitanje je ko je od osoba pomenutih u „Panamskim papirima“ prao novac, a ko je želeo da bude oslobođen plaćanja visokih poreza? U aferi koja je izazvana objavljivanjem „Panamskih papira“ sve je pomešano i ne vidi se šta je bilo pranje novca, a šta izbegavanje plaćanja poreza, kaže Radojka Nikolić.
Ni ukidanje ofšor zona ne bi bilo rešenje, prema rečima Nikolićeve. Ako bi ofšor zone bile ukinute, kapital bi se, po svojoj logici, selio u države sa najmanjim poreskim stopama.
„Kapital se uvek seli tamo gde će biti manje oporezovan, ali to je potpuno idealistički pogled na ofšor zone. One nikada neće nestati, jer krupni kapital štiti sam sebe i sam donosi zakone. U stanju je da to izlobira i finansira. Ne verujem da ćemo se tako lako osloboditi ofšor zona i doći do društva u kome će svi uredno plaćati poreze u zemljama u kojima posluju“, zaključuje Nikolić.
Jaz između bogatih i siromašnih je najveća pretnja svetu
Oko 350 ljudi posedovalo je pre pet godina najveći deo svetskog bogatstva; danas, njihov broj je sveden na oko 60, i oni poseduju više novca nego svi stanovnici zemlje zajedno. Prema rečima Nikolićeve, polarizacija na bogate, koji postaju još bogatiji, i siromašne, koji postaju još siromašniji, najveća je pretnja svetu.
Najveća pretnja svetu, prema rečima Nikolićeve, jeste polarizacija na bogate, koji postaju još bogatiji, i siromašne, koji postaju još siromašniji.
„Bez obzira na to što postoje razni amortizeri da se izbegne revolucionarni bunt, pitanje je kako će se to rešiti u jednom momentu. Brzina uvećanja kapitala je neverovatna. U prošlih pet godina bogataši su ušestostručili ono što poseduju i to jeste opasnost, ali ne zna se odakle bi ta borba trebalo da počne i kako da se realizuje jer u pitanju su i multinacionalne kompanije i svetska globalizacija, tako da je sudbina sveta ako se posmatra sa stanovišta odnosa bogatih i siromašnih, prilično neizvesna“, smatra Nikolić.
Možda najveće otkriće „Panamskih papira“ leži upravo u saznanju da najbogatiji, najmoćniji i najuticajniji ljudi sveta, bez obzira na nacionalnost, ideološku opredeljenost, političke, filozofske i religijske poglede na svet, bez obzira na sve druge razlike koje ih razdvajaju, koriste ofšor zone. To izgleda najviše važi za političare najvišeg ranga jer, osim na zasedanju Generalne skupštine UN, ne postoji drugo mesto na kome se mogu povezati saudijski kralj, islandski premijer i ukrajinski predsednik.
