Priština nameće nove teme jer želi da sakrije svoju nemoć i nesposobnost da Briselski sporazum sprovede do kraja. Ovo je opšti utisak naših sagovornika posle najave Edite Tahiri, šefice pregovaračkog tima Prištine, da bi sa Srbijom trebalo započeti i razgovor o demarkaciji granice.
Ovo nije prva takva tema, a ni prvi put da predstavnici Kosova iznose nove zahteve koji nisu u skladu sa dogovorom iz Brisela. Osim granice, Priština zahteva i da se razgovara o ratnoj odšteti, uzajamnom priznanju dve države, carini, priznavanju pečata… Svemu, reklo bi se, što bi na neki način moglo da bude potvrda da Srbija na Kosovo gleda kao državu.
Pokušaj zloupotrebe Briselskog sporazuma kada je u pitanju prijem Kosova u Unesko, krah je od koga se zvanična Priština još oporavlja. Ni unutrašnja politička situacija vlasti u Prištini ne ide naruku, pa naši sagovornici veruju da su teme o kojima Priština navodno želi da razgovara u stvari namenjene njihovoj javnosti, kako bi „opravdala“ svoju nesposobnost.
Međutim, da li je sve samo retorika, ili ima bojazni da Priština uspe da ove teme u nekom trenutku završe na pregovaračkom stolu u Briselu, sa Beogradom?
Nedžmedin Spahiju, prištinski analitičar, podseća da se Priština nalazi u ovim pregovorima zato što mora, jer je na to tera međunarodna zajednica.
„Međutim, ne verujem da je prištinska delegacija baš sposobna da nameće teme i da gura neku svoju agendu u pregovorima. Oni sve što rade, rade u smislu — hajde da nešto kažemo, inače su potpuno nespremni za jedan bitan i sadržajan pregovarački postupak sa Beogradom. S druge strane, Beograd je u ovim stvarima mnogo ozbiljniji, ali je i manje prijemčiv da prvi popusti. Tako da su suština dijaloga u Briselu pregovori između Beograda i Zapada, a ne sa Prištinom. Priština se tu pojavljuje više kao satelit Zapada koji nije baš spreman za ulogu koja mu je namenjena“, objašnjava Spahiju.
On je uveren i da prištinska delegacija najavljuje nove teme jer nema rezultate u dosadašnjim pregovorima. U tom kontekstu Spahiju vidi i postizanje ideje o demarkaciji granice sa Srbijom. Takvi stavovi, veruje on, samo škode Kosovu, i ono pravno nije u mogućnosti da tako nešto traži.
Utisak da Kosovo plasira nove teme kao vid ultimatuma, samo da bi „kupilo vreme“ za nastavak pregovora sa Beogradom, analitičar Pavle Dimitrijević objašnjava rečima da su u pitanju atraktivne teme za unutrašnju upotrebu kratkog daha i roka.
„Mislim da ta pitanja uopšte nisu ozbiljno na pregovaračkoj agendi Prištine. Međutim, svi dodatni zahtevi sa prištinske strane mogu da se tumače i kao vrsta pritiska na međunarodnu zajednicu sa ciljem da poboljšaju pregovaračku poziciju u Briselu, ali i da pošalju poruku da ima još dosta pitanja koja bi mogla da budu pokrenuta. Dakle, mislim da nije poenta da se ta pitanja koja pominju zaista pokrenu, i mislim da do toga neće doći. To je prosto jedan argument za plašenje, i za ojačavanje pregovaračke pozicije. To znači da se na pregovorima navodno plasira tema — pa se od nje odustane — kao naprave kompromis na licu mesta, pa bude ’eto, mi smo odustali od toga jer smo posvećeni pregovorima‘“, objašnjava Dimitrijević.
Direktor Kancelarije za Kosovo i Metohiju Marko Đurić takođe je predlog Edite Tahiri da se o demarkaciji granica razgovara u Briselu označio kao zlonameran pokušaj sakupljanja jeftinih političkih poena među kosovskim Albancima.
Đurić je istakao da je to besmislen predlog, jer između Kosova i Metohije i centralne Srbije ne postoji granica, niti, samim tim, može da bude razgovora o bilo kakvoj demarkaciji granice.
„Samo država Srbija ima svoje granice, u tim granicama je priznata od strane UN“, rekao je Đurić.
On je naveo da takve izjave samo udaljavaju dve strane i ne doprinose dijalogu, već podstiču animozitet, mržnju i sukobe, i dodao da mudriji razumeju da takvo „trapavo nadmudrivanje“ ne vodi ničemu, čak ni većoj popularnosti u domaćoj javnosti.
