Sa predavačem na Fakultetu za medije i komunikaciju, putopiscem koji je više puta boravio na Kubi, u emisiji „Sputnjik intervju“ razgovarali smo o tome šta će se promeniti posle prve poseta jednog američkog predsednika Havani posle 88 godina i da li posle „Stonsa“ dolaze i „Bube“.
Na početku moram da Vas pitam, da li se Če Gevara prevrće u grobu?
— Verovatno da, mada je i ranije bilo stvari zbog kojih bi se prevrtao, ali i onih zbog kojih bi trebalo da ga bude malo sramota, tako da slika nije baš jednostavna.
Koliko je bila primetna „meka moć“ Amerike na Kubi kada ste poslednji put bili u toj zemlji?
— Kuba je u jednom potpuno odvojenom svetu, ovo što se dešava ne bih posmatrao iz ugla meke moći Amerike, već činjenice da je Kuba, prilično globalno izolovana, stigla do nekog zida i da su posle strašnog perioda koji je usledio posle raspada SSSR-a oni krenuli sa stidljivim prokapitalističkim reformama, revizijom revolucije, ali to je posledica ogromne bede koja vlada velikim delom ostrva.
Zavođenje je uvek privlačnije od prinude, pa je deo performansa Obamine posete Kubi bio i koncert „Rolingstonsa“, a kažu da mu je prisustvovalo gotovo pola miliona ljudi. Jesu li „Stonsi“ očekivano deo tog cirkusa?
— Meka moć više treba da pomogne Raulu Kastru da samoj partiji i velikom broju onih koji su verni idejama koje su na Kubi bukvalno ispisane na zidovima proda ideju zbližavanja s Amerikom, pre nego što je ona potrebna samim Amerikancima. Osnovni cilj koji će probati Raul Kastro da sprovede je da taj kulturni i politički uticaj bude što manji, a da ekonomska korist za stanovnike Kube bude što veća.
Ali kako to izvesti, obično posle „Rolingstonsa“, neminovno stižu i „Bitlsi“, bube koje rovare, bankari, privrednici, ceo sistem se menja, to smo osetili na svojoj koži?
— Kuba ima i dalje jako bitna ograničenja koja se tiču privatne inicijative i stranih investicija, tako da će tu sigurno biti unutrašnjih trzavica, a već dugo ih ima između tog ortodoksnog komunističkog krila i ljudi koji su skloni reformama. Kapitalističke bube će se suočiti sa neverovatno velikim brojem ideoloških, ali prvenstveno birokratskih prepreka.
Promene će sigurno doneti i nešto dobro. To je prva zemlja koja je eliminisala prenos HIV-a i sifilisa s majke na dete, pacijenti u Srbiji sada dobijaju njihovu terapiju koja usporava progresiju karcinoma, šta je njihovo znanje u rukama jedne od najmoćnijih zemalja sveta? Da li i njih jednog dana čeka lečenje putem SMS poruka?
— Ovde je najbolja paradigma Grčka koja je probala da bude, makar unutar Evrope, ostrvo na kome će važiti drugačija pravila, a ne tržišno neoliberalna. Da su Grci nastavili tim putem, oni bi ih bukvalno uništili, pitanje je koliko Kuba kao praktično i metaforički komunističko ostrvo može u jednom svetu ovako snažne neoliberalne hegemonije i vladavine logike tržišnog fundamentalizma da opstane bez unutrašnjih problema. Da se razumemo, da Kuba nije na ostrvu, Amerikanci bi već trijumfovali.
Raul nije dočekao, ali je ispratio Obamu, šta to znači u diplomatskom rečniku, kakvu poruku je hteo da pošalje?
— Smatram da je glavna poruka poslata domaćoj publici, a činjenica da ga nije dočekao pokazuje da postoje jasne granice u tome koliko je Kuba spremna da ide u otvaranju i približavanju. Glavni otpor dolazi iz Komunističke partije, pa i od starijeg Kastra, koji i dalje ima ogroman broj obožavalaca, celu frakciju stranke koja ne podržava bilo kakvo otvaranje. Paradoks je da su njih dvojica zamenili uloge.
Da li postoji mogućnost da između dve suprotstavljene vizije, revolucionarne kubanske i liberalne kapitalističke, Kuba postane nešto treće – kakvo bi društveno uređenje moglo da bude?
— Imamo model Singapura koji je moćan, Kina, Singapur, zemlje u Jugoistočnoj Aziji, arapske zemlje koje idu tim putem, to je treći model, uostalom imamo i Srbiju sa glazurom demokratije. Ključ za razumevanje uspeha Kine nije Kina, već Singapur. U Kini imamo crvenu zastavu, a sve drugo je singapurski autoritarni model koji je od Burme do svih zalivskih, arapskih monarhija, isporučio razvojne dividende. Ne treba isključiti taj model, Kina je danas samo deklarativno komunistička.
