Kada je, posle bombaškog napada na Bostonskom maratonu 2013. godine, direktor izraelskih studija na univerzitetu Merilend, Joram Peri, rekao da su takvi teroristički akti toliko česti u Izraelu da oblikuju ponašanje izraelskih građana i političkih lidera, stoga su spremni na tako nešto bilo gde u svetu, oči svetske javnosti otvorene su na sasvim drugačiji način.
Jer u Izraelu se na prvi pogled ne primećuje strepnja od mogućeg terorističkog napada. Plaže su pune kupača, diskoteke su pune omladine, škole i univerziteti, bioskopi i biblioteke rade normalno, pijace i radnje pune su robe i kupaca…
Međutim, prema Perijevim rečima, da treba izbegavati sumnjive pakete na ulicama u Izraelu se uči u osnovnim školama, tehnički nadzori su agresivni, a profil tipičnog teroriste poznat je svima.
Kako se boriti protiv terorista, uči se od malih nogu
„Odrastate uz činjenicu da blizu vas mogu biti teroristi, a da napad može da se desi bilo gde i bilo kad. Hodate drugačije, gledate oko sebe, uočavate potencijalne teroriste i pakete. Mnogo ste oprezniji, to je sigurno“, rekao je Peri opisujući kako se Izrael saživeo sa terorističkom pretnjom.
Izrael je od svih država na svetu možda najčešća meta terorista, a po glavi stanovnika izgubio je najviše građana u terorističkim napadima od svih svetskih nacija. Kao rezultat toga, ova država je godinama razvijala metode sprečavanja terorističkih napada.
Jedna od metoda je usađivanje osećanja o okruženju u svest građana. Tako su izraelski školarci tokom sedamdesetih godina prošlog veka učili da izbegavaju ostavljenu hranu i kutije cigareta jer se u njima mogu nalaziti male bombe. Građani su podsticani da zovu policiju kad god naiđu na napuštene pakete, pogotovo na aerodromima, autobuskim i železničkim stanicama, a roboti koji se koriste za deaktiviranje bombi postali su stalan inventar u tržnim centrima i na ulicama velikih izraelskih gradova.
Kako izgleda „idealni“ terorista
Izraelske obaveštajne službe Mosad (spoljna obaveštajna služba), Aman (vojna obaveštajna služba) i Šin bet (unutrašnja bezbednost) dosta energije utrošile su kako bi napravile univerzalni profil potencijalnog teroriste.
S obzirom da su obaveštajci u profilisanju izgleda teroriste polazili od boje kože, njihove napore dosta je zakomplikovao Šestodnevni rat 1968, kada je Izrael okupirao Zapadnu obalu i kada je desetine hiljada Arapa postalo deo jevrejske države. Takođe, useljavanje velikog broja Jevreja iz arapskih zemalja i Afrike umnogome je učinilo nemogućim da se prijatelj razlikuje od neprijatelja.
Tako su useljenici, Jevreji iz Etiopije ili Maroka, na svojoj odeći nosili Davidovu zvezdu i time obaveštavali okruženje da nisu neprijatelji.
To je dovelo do toga da su izraelski stručnjaci za bezbednost proširili profilisanje na psihološke karakteristike koje bi mogli imati potencijalni teroristi.
Posle talasa otmica aviona sedamdesetih godina prošlog veka, izraelski obaveštajci primenili su obimnu tehniku profilisanja potencijalnih terorista fokusirajući pažnju na one koji mogu biti povezani sa sumnjivim grupama.
Bezbednosni zvaničnici izraelskog avio–prevoznika „El Al“ počeli su da se oslanjaju na kombinaciju tehnologije i intervjua putnika, čime su stali na kraj otmicama aviona, koje su jedno vreme bile veliki problem. Na primer, bezbednost će na aerodromu propustiti stariju plavokosu ženu, ali će zadržati na ispitivanju mlađeg tamnoputog muškarca, koji je, moguće, severnoafričkog porekla.
Vremenom su se, međutim, i teroristi adaptirali, pa su se preoblačili u ortodoksne Jevreje ili muslimanske žene, tako da su i tehnike profilisanja proširene i primenjuju se bez izuzetka.
Sasecanje terorizma u korenu
Tokom palestinskog ustanka poznatog kao Druga intifada, Izrael je bio suočen sa velikim brojem samoubilačkih bombaških napada po tržnim centrima, kafićima, restoranima i prodavnicama. Kako bi to sprečili, mnogi preduzetnici angažovali su privatna obezbeđenja koja su na ulazima u objekte pretresali posetioce. Bila je to dobrovoljna novčana žrtva izraelskih građana u svrhu lične bezbednosti.
Država je reagovala na mnogo suroviji način — izgradila je zid između palestinske teritorije i Izraela, koji je teško moguće neovlašćeno preći. Međutim, najvažnija mera koju Izrael sprovodi kako bi se sprečili teroristički napadi je obaveštajna aktivnost i sprečavanje terorizma u samom njegovom korenu.
Ovo se postiže agresivnim nadzorom i infiltracijom u redove terorista. Obaveštajne službe prisluškuju sve telefonske razgovore, a mreža doušnika je razgranata. Unapred saznati mesto i vreme planiranog terorističkog napada smatra se velikim uspehom u izraelskoj obaveštajnoj zajednici, a doušnici se regrutuju novcem ili im se obećava manja kazna ako su privedeni u policiju zbog nekog prekršaja.
Izraelske obaveštajne službe razvile su razgranatu špijunsku mrežu, ne samo unutar Izraela i Zapadne obale, već i u Evropi, širom arapskog sveta i svuda gde postoji pretnja od napada na Izrael. Metode i tehnike koje je razvila izraelska obaveštajna zajednica počele su da primenjuju i SAD, koje su svoje protivterorističke aktivnosti do skoro bazirale na sistemima elektronskog praćenja. Od skoro CIA je počela da uvodi tehnike infiltracije u neprijateljske redove.
Ipak, metodi američke borbe protiv terorizma upotrebom dronova i bombardovanja slična je izraelskoj i obe su izazivale kontroverze. U početku, Izrael je smrtonosne tehnike koristio samo protiv terorista „okrvavljenih ruku“, koji su bili direktno uključeni u planiranje i izvođenje napada, a kasnije je počeo da ubija i one koji se nalaze na taktičkom i logističkom nivou. Zbog povećanja broja napada, Izrael se odlučio na taktiku prema kojoj svim članovima terorističkog pokreta, umešanim u konkretan napad ili ne, život visi o koncu.
Ubistva terorističkih vođa, kao što je bilo ubistvo šeiha Ahmeda Jasina, vođe Hamasa 2004, ili ubistvo Samira Kantara, jednog od vođa Hezbolaha prošle godine u Damasku veoma su retka, i sa sobom nose diskusije u javnosti o njihovoj svrsishodnosti i moralnom utemeljenju zbog nevinih žrtava kojih, po pravilu, uvek ima.
Analizirajući metode i mere koje Izrael sprovodi u borbi protiv terorizma, najvažnijom se čini saradnja između građana i bezbednosnih struktura. Tokom Druge intifade u Izraelu se događalo da su vozači autobusa ili obični građani zaustavljali bombaše-samoubice i to veoma često plaćali i životima.
Bitan deo borbe protiv terorizma u Izraelu je i poruka da, čak i ako teroristički akt bude uspešno izvršen, neće doprineti ostvarenju terorističkih ciljeva. Protokol u kome se naređuje da sva poprišta terorističkih napada, čak i ona sa višestrukim žrtvama, moraju da budu očišćena i proglašena sigurnim u roku od četiri sata, govori upravo o tome.
