Vojislav Šešelj je ostvario prvu političku pobedu. Nokautirao je Haški tribunal. Ma šta da odluči sudsko veće ove institucije koja je to trebalo da bude, čovek kome politički protivnici nikad nisu osporavali blistavi um, pritom ga istovremeno decenijama optužujući za destrukciju i šarlatanstvo — pobedio je šarlatanski sud osnovan od strane Ujedinjenih nacija. Iako se naličje Tribunala videlo i u većini drugih slučajeva, Šešeljev proces ga je izvrnuo naopačke. Sad se vidi i deklaracija, kao na košulji.
Nije srpski ćutati
Bez obzira na to što će retki iskoristiti termin nokaut kao obrazloženje slučaja Vojislava Šešelja pred Tribunalom, jer će presuda koju sudije budu donele biti „na poene“ i predstavljaće izlaznu strategiju Tribunala zabeleženu u papirima, to će suštinski biti baš nokaut. Taj završni udarac posle serije brljotina, kršenja sopstvenih procedura, zjapeće pristrasnosti i političkog oruđa kao osnovne vertikale kojom se vodio tokom svih godina kad je umesto prava i pravde direktno učestvovao u političkim procesima Srbije, regiona, ali i u sklapanju pojedinih geopolitičkih kockica.
To je, dakle ono što vidi publika. To bi, da je stvarno prava i pravde, trebalo da piše i u dokumentima. Ali, nažalost, neće pisati. Dakako, stav publike je oduvek bio važniji Vojislavu Šešelju od svega onoga što piše na papiru. Osim, naravno, njegove doktorske disertacije.
„Poslednjih deset godina sam bio veoma zabrinut i uplašen da me slučajno ne mimoiđe taj veliki svetski cirkus. Kako da to sve protekne bez mog učešća. Ja bih bio duboko nesrećan čovek. To je za mene veliki izazov. I kao pravnika, i kao političara“, rekao je Šešelj neposredno pred dobrovoljni odlazak u Hag 2003. u emisiji „Nije srpski ćutati“.
Mislim da će se procesi pred Haškim tribunalom, dodao je, proučavati u narednih hiljadu godina kao pravni kuriozitet u najmanjem slučaju. „I mislim da u tome vredi učestvovati“, potvrdio je tada.
Nerealizovani šešeljizam
I pored odsustva porodice, štrajkova glađu, bolesti… Izgleda da je, stvarno, vredelo. Pogotovu je vredelo iz ugla iz kojeg politiku i život gleda Vojislav Šešelj. A vredelo je i samom Šešelju.
Naime, da nije ove pobede u Hagu, šta je konkretno za više od tri decenije bavljenja politikom uradio Vojislav Šešelj? Neka ga Bog poživi, ali koji politički domet će ostati iza njega?
Od disidenstva za vreme komunističke vladavine, preko Srpskog četničkog pokreta, potom Srpske radikalne stranke, pa do prošlogodišnjeg povratka iz Haga i ovogodišnjeg gotovo izvesnog ulaska u parlament, sve je bilo dža—bu. Na viku, galamu, i u vetar. Šteta. I ne šteta zbog ideje o granici Karlovac—Karlobag—Ogulin—Virovitica ili zbog „Ideologije srpskog nacionalizma“, već zbog tog uma koji je mogao ostati istorijski upamćen.
Naime, Vojislav Šešelj pojavom, intelektom, znanjem i povrh svega ličnim htenjem, nikako nije političar kalibra Šećeroski, ali nije dosegao ni političku veličinu, na primer, De Gola.
Što se ideologije tiče, jedino je praktično pokazao da ona može biti unovčiva. I da je politika i kompromis. Ali to može i neki osrednji, bezlični partijski ćata. Šešelj je pak želeo više. Ali su mu dometi zanemarljivi.
Franjo Tuđman, ma šta mislili o njemu, Hrvatima je stvorio državu. Slobodan Milošević je velikim delom zaslužan za „Dejton“. Zoran Đinđić je skinuo petokraku. Vojislav Koštunica doneo Ustav i preambulu o Kosmetu. (…) Dakle, ma šta mislili i kako ocenjivali političke ideale pomenutih, oni su te ideale (barem delom) ostvarili. Šešelj svoje nije.
Šta će, suma sumarum, biti njegov politički testament? Ništa.
„Rogovi“ Vojislava Šešelja (kao trofej) neće krasiti centralu Tribunala. Ali ni Šešelj neće biti izučavan (ako i bude, to će biti zbog procesa u Hagu i ogoljenja Tribunala) i u čitankama pominjan. Iako je bio političar makropolitike, ta politika nije bila produktivna. A šteta je da ga (samo) po zatvorima pamte. To je ipak rezervisano za neke ljude manjeg kalibra.
