Potražnja za ruskim naoružanjem premašila je rekord koji je Rusija zabeležila 1992. godine, a ukupna vrednost porudžbine iznosi preko 56 milijardi dolara. Te podatke saopštio je ruski predsednik Vladimir Putin.
Prema njegovim rečima, samo tokom prošle godine potpisani su ugovori u vrednosti od 26 milijardi dolara, dok je ukupan izvoz ruske vojne produkcije u 2015. godini iznosio 14,5 milijardi dolara. Naoružanje se, kako je rekao, izvozilo u 58 zemalja sveta, a radi se i na osvajanju novih tržišta u Africi, Južnoj Americi, južnoj Aziji, kao i na Bliskom istoku.
Vojni analitičar Aleksandar Radić smatra da je preporodu ruskog vojno-industrijskog kompleksa u najvećoj meri doprinela čvrsta ruka države.
„U vreme socijalističke vladavine, taj sektor je bio država za sebe. Ruska vojna industrija je pokušavala da ruskoj vojsci i stranim korisnicima prodaje neusavršene obrasce iz prethodnih vremena i zato su nastupile dekade vrlo sporog razvoja novih sredstava naoružanja i tehnološkog zaostajanja“, kaže Radić.
On napominje da je intervencija države drastično uticala na poboljšanje situacije u tom sektoru, prvenstveno na unutrašnjem tržištu i snabdevanju ruske vojske, što je posledično dovelo i do rasta izvoza, jer ako ruska vojska ima neko naoružanje ili sredstvo, na primer helikopter Mi-28 koji je razvijen još od ’80-ih godina, onda naravno i strani kupac ima poverenja da je to sredstvo postalo operativno i da će to da uvede u svoje naoružanje.
Drugi razlog, po Radiću, zbog kog rusko naoružanje ima prođu na tržištu je potreba mnogih zemalja da dođu do robusnih sredstava koja mogu odmah da koriste u realnim ratovima, kao na primer u Iraku, ili da ih uvedu kao sredstvo odvraćanja druge strane, kao što to rade Indija, Vijetnam i Venecuela.
„Treba uzeti u obzir i stanje na svetskom tržištu, nekim zemljama oružje drugih proizvođača nije prihvatljivo iz političkih razloga ili ga ne bi mogli dobiti, a na zapadu takođe postoji i, uslovno rečeno, još jedna usluga ruskoj industriji — neki sistemi su postali izuzetno skupi, ali i komplikovani za korišćenje i održavanje, što demotiviše kupce“, smatra Radić.
Kada se poredi sofisticiran sistem visoke tehnologije koji nude neke zapadne zemlje i ruski sistem koji je donekle limitiran kada je reč o visokoj tehnologiji, ali je upotrebljiv, onda je odluka na strani koja je za vojsku praktičnija, odnosno na tehnologiji kojom je moguće ovladati.
„Poslednjih godina je mnogo primera da kada se uđe u ugovore sa SAD ili EU, da su rokovi isporuke jako dugački, velika je diversifikacija proizvodnje na puno podkontraktora i to korisniku stvara puno problema“, podseća on.
Rusija trenutno dominira u nekoliko oblasti. Tu je porodica borbenih aviona nastalih na bazi „Suhoja 27“, koja je jako privlačna, naročito zemljama koje žele da prikažu svoju vazdušnu moć na velikoj udaljenosti od baza, jer je domet tog aviona velika prednost u odnosu na ostale.
Tu su i helikopteri — borbeni helikopteri nove generacije Mi-28, i stari dobri Mi-17, koji je na tržištu uvek jako interesantan. Mornarička sredstva su takođe zastupljena, a Indija je tradicionalno važan klijent Rusiji u tom pogledu. Primetno je da Rusija više nema veliki udeo u izradi sredstava kopnene vojske, gde će verovatno morati da se ubrza razvoj složenih borbenih sistema.
Za razliku od uspeha koju ruska industrija ima sa pešadijskim oružjem, oklopnim sredstvima i sistemima PVO za koje ima tržišta, oklopna tehnika i artiljerijska oruđa i protivtenkovska oružja tek treba da se razvijaju u narednim godinama, smatra Radić.
„Učešće ruskih snaga naoružanja u sirijskoj krizi za sada nema direktnog efekta i to je lako dokazivo jer pregovori o aktuelnim ugovorima traju već godinama i posledica su političkih i ekonomskih odnosa koje je Msokva razvijala sa svojim partnerima. Indirektni efekat ima, međutim, kriza na Bliskom i Srednjem istoku“, kaže Radić.
Primera radi, Irak, koji je u vreme Sadamove ere bio tradicionalno veliki kupac ruskog naoružanja i vojne opreme, posle 2003. godine je ispao sa liste klijenata. Situacija je izgledala beznadežno, naročito zbog američkog prisustva na terenu, što je podrazumevalo da je zeleno svetlo Vašingtona uslov svih uslova za kupovinu.
Ali, realnost na ratištu, problemi u komunikaciji na relaciji Bagdad—Vašington, kao i potrebe iračke vojske promenili su odnose i umesto već stvorene slike da će se Irak snabdevati američkim naoružanjem, slika je drugačija i Irak se u velikoj meri snabdeva i ruskim naoružanjem, smatra ovaj analitičar. Još jedan primer je Egipat, koji se posle ’70-ih godina distancirao od Sovjetskog Saveza, a sada se pojavljuje kao potencijalno ozbiljan kupac ruskog naoružanja u godinama koje dolaze, zaključuje Radić.
Ruski vojni analitičar Aleksej Ram iz lista „Vojno-industrijski kurir“ ističe da Rusija najviše izvozi oklopna vozila i tenkove, artiljerijske sisteme, vojno-borbenu avijaciju, helikoptere i avione, ali da je apsolutni lider u oblasti protivvazdušne odbrane.
„Najviše izvozimo oklopna vozila i tenkove, kao i artiljerijske sisteme. Takođe, dosta visoku poziciju zauzimamo i što se tiče vojno-borbene avijacije, helikoptera i aviona. Najvažnija branša, gde smo apsolutni lideri, jeste oblast protivvazdušne odbrane. To su za sad naše osnovne bitne tačke. Preporod je počeo 2010. godine, kada je država izdvojila značajnu sumu novca za namensku industriju. Mi sada počinjemo da žanjemo ono što je tada posejano. Na primer, oko istog tog Su-34 su postojale brojne sumnje u vezi sa nestabilnošću letelice, ali sada je naš avion u potpunosti spreman za izvršavanje svih bojnih zadataka“, objašnjava Ram.
Demonstracija performansi ruskog naoružanja u Siriji sigurno je podstakla potražnju, već postoji već mnogo potencijalnih kupaca.
„Ako se setimo bombardera Su-34, njegov je izvoz bio pod velikim pitanjem, zato što su potencijalni kupci smatrali da je uskospecijalizovan i predviđen samo za ograničeni krug zadataka. Ali sada se situacija menja na bolje i mnoge države su za njega zainteresovane. Glavna tržišta za naše oružje su zemlje Latinske Amerike, a što se tiče avijacije, to je Jugoistočna Azija. Još jedan krupni partner je Indija“, smatra on.
Aleksej Ram kaže da je sada teško odgovoriti na pitanje da li je potražnja za ruskim naoružanjem premašila rekord iz 1992. godine.
„Odbrana je povezana sa opštom ekonomskom situacijom u svetu. Na primer, tržište Venecuele smo smatrali za možda najperspektivnije i imali smo veoma značajnu saradnju, ali s obzirom na tešku ekonomsku situaciju u toj državi porudžbina je manje. U svakom slučaju najviše novca ne donosi sam ugovor za isporuku, već dalja saradnja, modernizacija, priprema kadra. Upravo to je ono što zapravo donosi novac“, objašnjava on.
Ram podseća na činjenicu da postoje tradicionalna tržišta, na kojima je zastupljeno rusko naoružanje u većoj količini i da će se ona uvek obraćati Rusiji, bez obzira na političku situaciju.
„Na primer, situacija sa MiG-21 u Hrvatskoj. Rusija je predlagala, nudila modernizaciju, a oni su se obratili Ukrajini, da bi na kraju dobili avione sa polovnim delovima, koji su apsolutno neupotrebljivi“, zaključuje ruski analitičar.
