Cilj panevropskog levičarskog pokret DiEM 25, osnovanog u februaru, jeste da „demokratija zavlada“ do 2025. godine i spasi kontinent scenarija koji ga je zadesio sredinom prošlog veka (uspon nacizma), tvrde osnivači.
Posle neuspeha grčke Sirize i slabljenja prvobitnog uzleta španskog Podemosa, lider pokreta Varufakis je „naučio lekciju“ i shvatio da delovanje levice na nacionalnom nivou nije dovoljno, tvrdi jedan od osnivača pokreta, hrvatski filozof Srećko Horvat.
„DiEM računa ne samo na političke partije ili sindikate koji su ga već podržali, nego i na pokrete sa ulice, na različite grupacije poput Vikiliksa, a koje se jedine mogu suprotstaviti korporacijama poput ’Gugla‘, ’Majkrosofta‘ i drugih“, kaže Horvat.
Između ostalih, članovi pokreta su i Džulijan Asanž, slovenački filozof Slavoj Žižek, američki lingvista Noam Čomski, muzički producent Brajan Ino…
Sagovornici Sputnjika se slažu da je kapitalistički sistem u ozbiljnoj krizi i da mu je alternativa neophodna, ali nisu saglasni o dometima Varufakisovog pokreta.
Svetska revolucija
Dr Marija Obradović, saradnica Instituta za noviju istoriju Srbije, kaže da svi vodeći svetski ekonomisti predviđaju obnavljanje globalne ekonomske krize, što govori da današnji kapitalistički sistem ne može da obezbedi ni rast svetske ekonomije, a kamoli profite. To ukazuje da „mora doći do manje ili veće strukturalne reforme privređivanja kakvo je danas zastupljeno u svetskoj ekonomiji“.
„Mislim da će Varufakisov pokret sa ostalim levim pokretima, koji se sve više razvijaju u Evropi, nesumnjivo imati veliki broj pristalica i da će se u Evropi, ali i drugim delovima sveta, u narednom periodu sve više artikulisati leva politička opcija na ovoj ili onoj razini“, kaže Obradovićeva.
Ona dodaje da će ta opcija biti internacionalna, jer nas „istorija uči da je socijalizam ideologija koja se uvek artikulisala na međunarodnoj ravni“.
Intelektualistički egzibicionizam
S druge strane, sociolog Slobodan Reljić, bivši glavni urednik NIN-a, kaže da imena osnivača pokreta deluju respektabilno, ali smatra da je reč o intelektualističkom egzibicionizmu. Prema njegovim rečima, pojava pokreta imaće neke posledice u medijima — čuće se nešto o potrebi za levicom, ali sve to ima „nekoliko falš činjenica, zbog čega neće napraviti ništa veliko i bitno“.
„Moramo razumeti da živimo u jednom dramatičnom vremenu, gde su sve intelektualističke ideje u velikom zakašnjenju za stvarnošću. Sve je toliko prenapregnuto da će to morati da pukne pre nego što neko objasni koji su sve problemi i kako bi oni trebalo da se postepeno rešavaju“, kaže Reljić.
On dodaje da je prvi problem taj što je Evropa danas potpuno inferiorna i što je „svoj mozak prenela u Vašington“.
„Druga stvar je što je levica danas deo sistema kapitalizma i oni najavljuju da će se tu nešto popravljati u okviru sistema EU. Problem je sa kapitalizmom, jer je on sada potrošen sistem, pa je ključno pitanje uklanjanja sistema, a ne njegovog popravljanja. Treća stvar koja je tu bitna — reč je o jednom intelektualizmu koji će sve to svoditi na neku vrstu pokušaja obrazloženja stvari“, smatra Reljić.
Efikasni Sanders i apsurdni Varufakis
On smatra da je danas mnogo efikasniji levičar Sanders u Americi koji „postavlja neki novi cilj u zemlji u kojoj je praktično zabranjeno da se o tome priča“. Reljić dodaje da je sam Varufakis najbolji primer „koliko je ta ideja apsurdna“.
On je podržavao Sirizu i stvorio se jedan legitiman, u osnovi levi otpor EU, a onda su na očigled čitave Evrope pustili Šojbla da ih „zatuče kao pse i danas imate neku organizaciju i nekog vođu koji više nemaju nikakav značaj“, smatra Reljić. A to pokazuje da su rešenja, u okviru sistema, praktično nemoguća.
Obradovićeva se, međutim, ne slaže da je došlo do sloma Sirize jer su, bez obzira što su preduzeli neke mere štednje u ekonomskoj politici u oblasti osiguranja i penzionog fonda, uspeli na mnogim drugim poljima da ostvare uspehe, kao što je, na primer, značajno smanjenje korupcije koja je u Grčkoj bila jedna od glavnih karakteristika političkog života.
Ona ne misli da je „poraz Sirize“ kompromitovao ni Varufakisa ni levu ideju jer se ne može očekivati da jedan pokret, posebno tako heterogen, uspe u svemu.
„Apsolutno sam sigurna da je radničkoj klasi u Grčkoj, kako god bilo, mnogo bolje pod vlašću Sirize nego što je bilo pod vlašću Nove demokratije“, smatra ona.
Krpljenje raspada EU
S druge strane, Reljić tvrdi da sa evropskog tla nijedna ideja ne može više biti prihvaćena u ostatku globalizovanog sveta i dodaje da su posledice delovanja toga „što se zove levica u Evropi“ — rovovi između Zapada i ostatka sveta.
Prema njegovim rečima, evropski levičari poput Tonija Blera i nemačkog SPD-a učestvovali su u ratu u Iraku, pljački Afrike, danas pokušavaju da opljačkaju Kinu… Jednom rečju, sve njihove operacije su „sastavni deo kapitalističkog pljačkanja sveta“.
„To je, ja mislim, pokušaj krpljenja raspada EU i pokušaj zaštite interesa jedne grupe koja sebe zove levicom“, kaže Reljić.
On smatra da je osnovni proces koji se dešava u podzemlju kapitalističkog sistema antiamerikanizam i da je jedini pravi interes Evrope oslobođenje od američkog tutorstva, a ona na to u ovom trenutku nije ni u kom smislu sposobna.
