Od ideala globalne „Božje države“, islam je, činilo se, odustao sa propašću Osmanskog carstva početkom HH veka, ali taj ideal je ostao da živi u glavama mnogih muslimana. Ipak, niko još nije pokušao da ga obnovi i primeni na način na koji to pokušava DAEŠ. Svaki pokušaj zasnivanja islamskih republika tokom HH veka, u Iranu, Pakistanu, Bangladešu… bio je u svojoj srži modernistički i nije se zasnivao na povratku na prvobitno stanje.
Na islam se gledalo kao na sredstvo oslobođenja od diktature, kao što je bio slučaj u Iranu, ili kao na najbolje moguće rešenje za formiranje jedinstvene nacije, kao što je bio slučaj u mnogonacionalnom Pakistanu. Na šerijatsko pravo u Pakistanu gleda se kao opšti zakonik koji stoji iznad svih partikularnih zakona i običaja. Time je šerijat postao vezivno tkivo pakistanske nacije.
DAEŠ, međutim želi nešto drugo. S obzirom da su svi dosadašnji pokušaji zasnivanja globalnog „kalifata“ bili neuspešni, DAEŠ se zalaže za resetovanje istorije, povratak na prapočetak borbe za kalifat u VII vek. To je polazna tačka onoga što se, uslovno rečeno, može nazvati učenjem DAEŠ–a.
DAEŠ nema ideologiju niti originalno učenje, ali ima jedinstveni simbolički jezik kojim komunicira sa spoljnim svetom. Taj jezik koristi se za tri cilja — zastrašiti protivnike, indoktrinirati sledbenike i simbolički resetovati istoriju.
Vođe DAEŠ–a ispravno su shvatile da se srce islamskog sveta ne nalazi na Arabijskom poluostrvu, gde su najveće muslimanske svetinje, Meka i Medina, već u Siriji. Kada su Arabljani ovladali Sirijom i Mesopotamijom i većinu stanovnika tih oblasti privukli islamu, postali su svetska sila. Zato je DAEŠ svoj pohod otpočeo na istim prostorima. Sirijski grad Raka postao je prestonica novog „kalifata“ zato što je ona bila prva prestonica onog starog, pravog kalifata. Vođa DAEŠ–a, samoproglašeni „kalif“, uzeo je ime prvog kalifa Abu Bakra, takođe da bi nostalgično podsetio na početke islamske ekspanzije.
Anahrono zakonodavstvo, odevanje i muzika, primena zakona i običaja iz VII veka, surovost u obračunu sa neistomišljenicima, sve je sračunato na simbolički dijalog sa spoljnim svetom i pokušaj resetovanja istorije. Svako korišćenje moderne tehnike i oružja ima samo upotrebnu vrednost u borbi i biće upotrebljeno u ratne ili propagandne svrhe. Kada „kalifat“ bude uspostavljen u celom svetu, nestaće i potrebe za tehnikom.
Ono na šta DAEŠ, izgleda, nije računao jeste činjenica da se vreme ne može vratiti. To može da izgleda zaprepašćujuće ako se ne gleda iz ugla pripadnika DAEŠ–a, ali ako fanatično verujete da je Bog na vašoj strani, poverovaćete da je sve moguće.
Svojim nastojanjima da se vrate u daleku prošlost i počnu sve ispočetka pripadnici DAEŠ–a su jedinstveni u istoriji revolucionarnih pokreta jer su moderni revolucionarni pokreti težili rušenju starog i uspostavljanju novog, po njima, pravednijeg sveta. Težili su, ako ne ubrzanju vremena, ono barem napretku. DAEŠ, svojom delatnošću želi obrnuti proces — od novog ka starom.
Da je nemoguće zaustaviti vreme i vratiti se na staro znali su i svi kontrarevolucionarni pokreti, zato su u svoje političke programe pokušavali da inkorporiraju ponešto što je bilo prihvatljivo od revolucionarnih učenja. Prilikom restauracije „starog režima“ u Francuskoj, posle Napoleonovih ratova, na primer, nikome nije padalo na pamet da ukida Građanski zakonik, iako je on bio tekovina revolucije.
DAEŠ ne želi da učini ni takav kompromisni korak, njegove želje povezane su isključivo sa uspostavljanjem učenja islama, onakvog za kakvo veruju da je propovedan na svojim počecima. Sve ostalo je jeres.
Kuran, kao vrhovni politički i pravni akt islama vođe DAEŠ–a shvataju tako da nisu potrebni drugi zakoni, nikakva ideologija ili politički program. U tome leži i najveća slabost pokreta, koji je već dostigao vrhunac i počeo da opada.
Klica propasti jedne ideje leži u njoj samoj, a kod revolucionarnih pokreta to je isuviše striktna ideologija. Retke su revolucije čije su tekovine opstale — engleske Slavne revolucije, Američka revolucija i Francuska revolucija i danas imaju uticaja na političke ideje širom sveta zato što su to revolucije čije su ideologije bile dovoljno fleksibilne da bi postale univerzalne. Ideologija DAEŠ–a svodi se na Kuran i slepo slušanje autoriteta. Nedovoljno za stvaranje univerzalne „Božje države“.
Postavljen na tako krhke idejne osnove, DAEŠ je mogao da stiče popularnost samo dok je nizao uspehe. Posle prvih efektnih poraza, kao što je oslobađanje Palmire i drugih značajnih gradova i oblasti, uslediće osipanje u njegovim redovima, unutrašnji sukobi i propast, jer neće biti objašnjenja zbog čega mu je Bog okrenuo leđa.
