Spasiću je, kako kaže, smešno kada čuje da se na Zapadu govori o zajedničkoj borbi protiv terorizma. Zajedničke borbe protiv terorizma, prema njegovim rečima, nema jer svaka zemlja nastoji da teroristu koga otkrije skloni u neku drugu zemlju.
„Vidimo da su Turci imali u rukama jednog od terorista iz Brisela, ali su ga elegantno prebacili u Holandiju. Postavlja se pitanje kako su ga Holanđani isto tako elegantno prebacili u Francusku, a kako su ga Francuzi smestili u Brisel. Najzad se otkriva da su Amerikanci znali celu ovu priču“, kaže Spasić.
Kako se jugoslovenska služba borila protiv terorističkih pretnji? Koje su bile njene metode?
— Isprva smo učili od Rusa. Veliki broj naših starih operativaca išao je u Moskvu na obuku, međutim, tokom vremena usavršavali smo svoje metode. Imali smo ih čitav niz. Postoji metod u kojem pokušavate da obavite razgovor sa teroristom. Ne naravno ja, kao operativac, ali pošaljete nekoga koji će mu skrenuti pažnju da ne ugrozi sebe.
Koga pošaljete, ako nije operativac?
— Ja odem i razgovaram sa ocem tog teroriste, ili, ne odem ja, nego pošaljem njihovog kuma koga zamolimo. Druga mera jeste da intenzivno počinjete da pratite šta on radi, a to znači da mu ubacujete vaše saradnike. Vi ste terorista, a mi vam ubacimo našeg čoveka koji se predstavi da je veći papa od pape. Treća metoda je kada se vi direktno obraćate njemu. Četvrta metoda jeste prijava stranim službama. Ako vidimo da oni ne reaguju, primenjivali smo mere da ga namamimo u zemlju da ga uhapsimo, sve do eliminacije, ono što je u američkom pravosuđu danas dozvoljeno. To su neke od metoda. Naravno da je eliminacija terorista bila poslednja mera.
Koji je bio najteži slučaj kada je služba zatajila?
— Godine 1972. u našu zemlju je ušla grupa od 19 ustaških terorista koja se skupila sa svih strana, ali je centar bio u Australiji.
Bugojanska grupa, pripadnici Hrvatskog revolucionarnog bratstva, koji su u Jugoslaviju upali sa ciljem da podignu ustanak, sruše Jugoslaviju i obnove NDH?
— Jeste, Bugojanska grupa, mi smo je zvali „Operacija Raduša“, oni su je zvali „Feniks“. To je jedini put kada je služba uhvaćena na spavanju. Znali smo da se nešto sprema, ali nikako da dohvatiš pravu stvar. Oni su se provukli i došli sve do središnje Bosne.
Kako služba nije mogla da sazna za njih? U čemu je bio problem?
— Strane službe su toliko stajale iza toga, toliko su izmešale karte — četvoro je došlo iz Australije, dvoje iz Francuske, jedan iz Austrije… Ubili smo se tražeći ih po Evropi, a oni su bili sakriveni u jednom logoru Legije stranaca. Na kraju je ta grupa likvidirana. Samo četvoro je uhvaćeno i to vođe. Od toga su trojica streljana odlukom Vojnog suda u Sarajevu, a Ludvig Pavlović je, zato što je bio maloletan, osuđen na 20 godina robije. Nalazio se u zatvoru u Sremskoj Mitrovici.
Nakon upada te grupe održana je sednica Saveta za zaštitu ustavnog poretka. Savetom je u to vreme predsedavao Vladimir Bakarić, visoki hrvatski rukovodilac. Tito je bio veoma ljut i pitao je Bakarića kako je moglo da se dogodi da ta grupa upadne u Jugoslaviju. Bakarić, tuc–muc, kako da objasni. I Tito mu se tada obraća i kaže: „Dajte Vlado, budite tamo vani malo radikalniji“. To je bio znak, Tito je naredio da se kompletna borba protiv terorizma prenese u inostranstvo.
Posedujete li podatke koliko je terorističkih akcija bilo izvedeno protiv Jugoslavije?
— Od 1945. do 1983. služba ima potpunu evidenciju. Oko 1.430 akcija su pripadnici ustaške, šiptarske, srpske i još nekih emigracija, čak i makedonske, izveli protiv Jugoslavije, što u zemlji, što u inostranstvu. Uglavnom su te akcije bile u inostranstvu, jer u zemlju nisu mogli da uđu, sem par puta.
Da li je služba vrbovala članove terorističkih organizacija? Dosta se govorilo o tome da je pokojni hrvatski ministar odbrane i jedan od vođa ustaške emigracije, Gojko Šušak, u stvari bio saradnik službe.
— Naravno da smo vrbovali sve njihove rukovodioce. Imate Nikolu Štedula, predsednika Hrvatskog državotvornog pokreta, koji je živeo u Škotskoj i koji je sada visoki funkcioner MUP–a Hrvatske, koji je organizovao i učestvovao sa svojim operativcima u ubistvu našeg ambasadora u Švedskoj Vladimira Rolovića. Štedulova žena je bila vrbovana. Ne da smo vrbovali, nego smo i sami formirali organizacije, ako je bilo potrebno i na taj način pokušavali smo da unesemo razdor unutar terorističkih grupacija. Jer kada unesete razdor među njih, one počinju da se međusobno obračunavaju. Za teroriste je najvažnije da prikupe novac, koji ne koriste za terorističke akcije, već za sebe.
Koliko su teroristi iz emigrantskih terorističkih grupa bili profesionalni? Gledajući, na primer, film o pokušajima grupe okupljene oko Nikole Kavaje da ubije Tita, čini se da je njihov profesionalizam bio na niskom nivou.
— Kada govorimo o četničkoj emigraciji, to je bila smejurija. To je bila jedna neozbiljna skupina koja se uglavnom svađala oko para. Naravno da su bili pod kontrolom FBI. Mi to znamo. Oni su od nekih kutija pokušavali da naprave neke eksplozivne naprave, nisu imali podršku kao što je imala ustaška emigracija koja je bila jako opremljena, i čiji su članovi išli na kurseve, koristili su logore, kao u Francuskoj.
Ko im je držao kurseve? Kako su mogli da koriste logore Legije stranaca?
— Ko je obučavao hrvatske jedinice za vreme „Oluje“? Bivši američki obaveštajci i vojnici, u Nemačkoj penzionisani pripadnici BND. Sada imate situaciju, prilikom suđenja Perkoviću i Mustaću u Mihenu, neviđenu glupost. Suđenje iz kojeg Nemci ne znaju kako da izađu. Svedočio sam na tom suđenju putem video–linka.
Ne možemo da govorimo o toj temi, a da ne pomenemo Stjepana Đurekovića, bivšeg direktora INA, koji je emigrirao u Nemačku, postao jedan od vođa ustaške emigracije i tamo je ubijen. Za to su optuženi bivši čelnici hrvatske službe Josip Perković i Zdravko Mustač. Šta je suština u tom slučaju?
— Suština ubistva Đurekovića jeste u tome što je Stjepan Đureković bio agent nemačke obaveštajne službe BND. O tome mi je pričao Nobilo (zagrebački advokat Anto Nobilo, Perkovićev i Mustačev branilac). Nemci su ih odveli u gluvu sobu i pokazali im dosije o tome. Sedam godina je Đureković odavao koliko naša vojska ima nafte, gde je pretače, gde su tenkovi, gde ide koje gorivo. On je to sve znao. Nobilo kaže da su mogli da imaju uvid u dosije, ali je zabranjeno da bilo šta iznesemo iz njega. To samo potvrđuje tezu da nema saradnje između službi. Možemo samo da razmenimo spiskove. Ali da mi sarađujemo — ne, svaka zemlja će gledati da to kukavičje jaje, ako može izbaci iz svoje zemlje i da ga prebaci u tuđe dvorište.
