Gospodine Karadžiću, kakvu presudu očekujete da bude izrečena vašem bratu 24. marta?
— Iskreno se nadam da će presuda biti, prvi put za Srbe, zasnovana na pravu i pravdi. Nadam se da su prestali interesi velikih sila kojima je stalo da se Srbi osude. Vidite i sami kakve su presude bile Srbima i ljudima drugih nacionalnosti. Ne znam tačno šta da kažem, nadamo se najboljem, a plašimo se najgoreg.
Koliko se često viđate sa bratom? Možete li nam reći kako se oseća i kakvo mu je zdravstveno stanje?
— Zdravstveno stanje mu je dobro, hvala bogu. Ne viđamo se često, jer mu u posetu dolazi mnogo ljudi — i bliža i dalja porodica. Čujemo se telefonom najmanje dva puta nedeljno. Imao je malo problema sa žučnom kesom, to je na najbolji mogući način završeno. Lečen je u Kraljevskoj bolnici u Holandiji. Nema nikakvih primedbi, što se tiče osoblja, bilo u pritvorskoj jedinici, a posebno u bolnici gde je operisan.
U svom govoru pre dvadeset i više godina pred tadašnjom skupštinom SR BiH Radovan Karadžić je upozoravao na ono što će se u Bosni dogoditi ako dođe do građanskog rata. Možete li da se vratite u taj period, šta je Vaš brat tada privatno govorio o tome?
— Sve što bi privatno govorio, govorio je javno i najiskrenije. I u skupštini i za medije. Skretao je pažnju na to da ne dođe do onoga do čega je došlo, ali drugi nisu bili voljni da to saslušaju i sagledaju. Nekome je bilo stalo, i to ne nekome, imamo autentičan snimak Alije Izetbegovića 1993, sa skupa njegove stranke, kada je rekao da je bosanskim muslimanima bio potreban rat i da su ga pokrenuli, i to Radovana oslobađa svake odgovornosti. Tu su i razni svedoci, bilo svedoci tužilaštva, bilo svedoci odbrane, koji su, možda i nenamerno, posebno svedoci tužilaštva, govorili o tome kako se ko ponašao u tom nesrećnom i građanskom i verskom ratu.
Naše sledeće pitanje upravo se nadovezuje na ovo o čemu ste govorili. Danas čak i strane diplomate govore da je za propast mirovnog procesa, Kutiljerovog plana, u BiH početkom devedesetih odgovoran Alija Izetbegović. Da li ste sa bratom u godinama sukoba u BiH razgovarali o tome na kome leži odgovornost za stalno odugovlačenje mirovnog procesa i ko produžava sukobe?
— Alija Izetbegović, i njegovi nalogodavci jer on to sam nije mogao raditi da nije imao jaku podršku iz jednog dela međunarodne zajednice, posebno je kada su pregovori dolazili u završnu fazu, nalazio mogućnost da se izvuče iz toga i postavljao je uslove koje Srbi nisu mogli da prihvate. Zato je i dolazilo do odugovlačenja. Pomenuli ste Kutiljerov plan. Sećate se da ga je Alija Izetbegović potpisao, a kada se vratio u Bosnu odustao je od njega i to po nalogu Amerike. To nije nikakva tajna.
Kako je Vaš brat reagovao na te Izetbegovićeve poteze? Koliko su ga oni pogađali kao čoveka?
— Od tada pa nadalje, svi Radovanovi potezi bili su iznuđeni potezi. Morao je da radi sve onako kako su drugi radili i kako su se ponašali. Sve poteze koje vukao, vukao je kako bi odgovorio na sve zahteve koji su bili vrlo neprijatni, za srpsku, ali i za sve strane u BiH. To mu je teško padalo, jer on je na rat gledao kao na bratoubilački rat. Smatrao je, a i dan-danas smatra, da su muslimani u BiH Srbi muslimanske veroispovesti. Na sve načine je radio na tome da predupredi zločine, da rat bude što lakši. Nijednog trenutka nije nastojao da Srbi pobede u ratu; oni su branili svoja ognjišta. Niko ne može da kaže da su nekoga napadali. Ako uzmemo u obzir Sarajevo, tamo su bombardovane određene mete odakle je pretila opasnost po srpske snage. Na neke stvari nije mogao ni da utiče. Republika Srpska i Bosna i Hercegovina su ogromni prostori na kojima se ratovalo. Ne možete da kontrolišete sve, nešto se i otme kontroli. Ako neko nekome strada, na brutalan način u ratu, ko je Radovan Karadžić da spreči osvetu?
Mnogi danas tvrde da bez Radovana Karadžića i njegovih saradnika ne bi bilo ni Republike Srpske. Kako komentarišete te tvrdnje i da li Vam je brat nekada pričao o tome?
— Njega je sam bog poslao tamo, da zaštiti sva tri naroda. Hajde da kažemo da je neko drugi, Srbin iz BiH, bio umesto Radovana, kome je u Drugom svetskom ratu stradala porodica od istih neprijatelja, istih ljudi, komšija, kumova. Zamislite kakva bi tu osveta bila. Radovan je vodio računa da bude najmanje moguće žrtava na sve tri strane.
Serž Bramerc tvrdi da će presuda Radovanu Karadžiću, čije izricanje je zakazano za 24. mart, biti poruka žrtvama da je pravda moguća. Da li i Vi očekujete da Sud na taj način „pokrije“ sve svoje dosadašnje promašaje?
— Pravda je moguća ukoliko presuda bude oslobađajuća; ukoliko ne bude, onda ne. Ukoliko presuda bude osuđujuća, onda nastavljaju sa istom politikom i istim aršinima pravde, odnosno nepravde prema Srbima, kao i do sada. Interesantno je kako Bramerc može, kao tužilac, kao jedna strana u procesu, unapred da komentariše presudu. To znači da je već zna i to je ono, kako naš narod kaže, „tužilac te tuži, tužilac ti sudi“.
Svrha osnivanja Haga bila je da doprinese pomirenju na prostorima bivše Jugoslavije. Tako piše u zvaničnim dokumentima. A šta je zapravo postignuto?
— Samo osnivanje Haškog tribunala je sporno — mimo zakona i međunarodnog prava. Jer Haški tribunal je osnovao neko ko nema prava na to — Savet bezbednosti UN nema prava da osniva sud, kao izvršni organ UN. Na kraju krajeva, Amerikanci ne priznaju nijedan međunarodni sud, a ovaj sud su osnovali samo da sude Srbiji i nekim drugim malim zemljama. Po mom dubokom uverenju, to je sud za osudu neposlušnih, i trebalo bi da posluži i kao primer drugim malim zemljama — ako ne budete slušali, proći ćete kao Srbi.
U Republici Srpskoj se pojavilo mišljenje da bi presuda Karadžiću mogla da poremeti odnose u BiH i da bude „vetar u leđa“ onima koji žele da ukinu RS. Kako komentarišete te tvrdnje?
— Mislim da je Republika Srpska nepromenljiva tvorevina. Uvek će biti ekstremista i jastrebova koji će tražiti ukidanje Republike Srpske. Šta to znači? To znači vraćanje na pređašnje stanje, majorizaciju nad Srbima, da se Srbi pritiskaju nedemokratskim putem i da se moraju iseliti, voljno ili nevoljno, sa tih prostora. Iz tog razloga je i počeo rat, zato što Srbi nisu pristajali na takve uslove i nisu hteli da budu narod drugoga reda. Srbi su bili konstitutivni narod u bivšoj Jugoslaviji i uvek su bili konstitutivni narod u BiH. Međunarodna zajednica je priznala Republiku Srpsku i ne vidim ko bi tu mogao bilo šta da promeni. To bi bila katastrofa, gora nego ona iz devedesetih godina.
Da li ste nekad razgovarali sa bratom o tome da su neke stvari u ono vreme ipak mogle biti urađene drugačije?
— Naravno da su se mogle uraditi drugačije, ali to je mogla druga strana. Rekao sam Vam da su svi srpski potezi bili iznuđeni. Srbi ništa nisu nametali, uvek su svojim potezima odgovarali, mimo toga se nije moglo ići. Sutra ili prekosutra, da se ponovo nađe u toj situaciji, Radovan bi isto radio i postupao kao što je radio i postupao. To je bio ispravan put, patriotski, ali i put koji nikoga nije ugrožavao nego je branio sebe i svoj narod. Srbi su branili svoja ognjišta i svoje kuće. Morate imati u vidu i to da je preko 70 odsto teritorije BiH, po tapijama, srpsko. Srbi su vlasnici, domaćini nad tom zemljom.
Da li ste skoro razgovarali sa bratom? Kako je raspoložen i šta očekuje?
— Čuo sam se telefonom sa njim. Dobro je. Pitao sam ga kako se oseća, da li je uznemiren, šta očekuje. Rekao mi je da nije uznemiren i da očekuje oslobađajuću presudu. Rekao mi je da protiv njega nemaju slučaj i to je tačno; stvarno nemaju slučaj. To je dokazano, ali u ovakvoj situaciji, Srbi su nemoćni. Ne samo on, nego su svi Srbi nemoćni. Amerika, kao velika sila, to kreira, vodi, upravlja tim sudom, zakazuje otvaranja, zakazuje zatvaranja, diktira presude, u to smo više nego ubeđeni. Ali, videćemo. Ponavljam da se nadamo da su prestali interesi Amerike i drugih sila međunarodne zajednice za tim da Srbi budu osuđeni. Plašimo se najgoreg, imajući iskustvo kako su prošli Srbi, a kako su prošli hrvatski i muslimanski generali (Ante Gotovina i Naser Orić). Zbog toga kod nas vlada strah.
