„Pa ne ispraćam ja svakog dana ćerku u vojsku“, konstatuje samozadovoljno otac u trenutku kad, negde u centralnoj Srbiji, komšije donose poklone, gostima služe obilje hrane, stižu dve grupe muzičara… I sve to veoma čudi njegovu ćerku i buduću brucoškinju Vojne akademije u istoimenoj seriji koja je na Javnom servisu sinoć počela reprizno emitovanje. U ostalim krajevima države naredni kadrovi serije takođe prikazuju specifičan način reagovanja porodice i prijatelja na odlazak tek svršenih srednjoškolaca u vojni internat. Raznoliko — od situiranog mladića i nekadašnjeg vođe navijačke grupe, skromne devojke iz ušuškane varošice, preko oduševljene Romkinje što će joj sin postati pilot, do pravog porodičnog drila oca koji je akademiju preozbiljno shvatio, pa sina tera da sve obavlja u čizmama.
Prilikom nedavne najave novih 12 epizoda koje će ova popularna serija dobiti do kraja septembra ove godine, Petar Bošković, načelnik Uprave Vojske Srbije za odnose sa javnošću, saopštio je da je „Vojna akademija“ doprinela povećanju popularnosti vojske i većem broju prijava, ali i da je pokazala da Vojska Srbije ne funkcioniše pod staklenim zvonom, već da se život koji se u njoj odvija ne razlikuje mnogo od uobičajenog.
Ne ulazeći u umetničko i produkcijsko ocenjivanje kvaliteta, prikazivanje ove serije, i to na Javnom servisu, zaista je važno. Ne zbog aktuelnog geopolitičkog trenutka ili zbog toga što treba spremati naciju za rat — kako bi zlonamerno zakokodakali dežurni predstavnici nevladinog sektora, već zbog niza drugih stvari i vrednosti koje baštine mnoge države u svetu. Ponajviše zbog specifičnosti Srbije, odnosa vojske i naroda i tradicije koju taj odnos vekovima nosi. Pa ga ne treba zanemariti. I nadalje negovati.
Tradicija odbrane i karaktera
Odlazak u vojsku nekad je bio period inicijacije. Od dečaka je samim pozivom iz vojnog odseka postajao mladić, a od mladića po povratku iz vojske (potencijalno zreo) čovek. Iako suštinski nije bilo baš tako, karakteristika tog vremena jeste i da je bilo sramota priznati da nisi „služio vojni rok“. U percepciji okoline to je značilo da nisi sposoban ili da imaš neku falinku. Pa su i gradski momci strepeli od tog belega, i nerado izbegavali vojsku.
Deo tradicije bili su i čuveni ispraćaji u vojsku, slavlja poput svadbi i velikih proslava sa muzikom —najčešće trubačima i najčešće pod šatorom. Ta inicijacija se slavila u pravom smislu reči. Biti vojnik, odnosno „čuvar mirnog sna“, bilo je, dakle, vrhunska vrednost.
Sve to poteklo je iz dobre tradicije časne borbe iz oslobodilačkih ratova i loše tradicije konstantnih napada na Srbiju. Kad vekovno napadaju, isto toliko postoji i prkos, pa su priče o odbrani prenošene sa kolena na koleno. Bile su i deo zaveštanja. Tako je odbrana i ljubav prema vojsci, a ne militarizam, ljudima sa prostora Srbije postao gotovo sastavni deo DNK.
Pokretna slika kao oruđe
Drugi svetski rat generisao je pregršt filmova sa istorijskom tematikom borbe protiv fašizma. Ostvarenja poput „Bitka za Moskvu“, „Dvanaest žigosanih“, „Perl Harbor“, „Najduži dan“, zatim „Lenjingrad“, u novije vreme „Staljingrad“ ili „Spašavanje redova Rajana“, samo su neki od svetskih klasika koji osim umetničke imaju i značajnu dozu istorijske vrednosti.
I u Srbiji je takođe rađeno dosta filmova sa ovom tematikom. I ma koliko je, uz sve specifičnosti ovdašnjih zbivanja, u njima bilo i mana — filmovi poput „Sujeske“, „Neretve“, „Valter brani Sarajevo“… bili su ostvarenja koja i danas svedoče o pobedi nad zlom koje je pretilo da zahvati čovečanstvo. Upozoravali su, ali i vaspitavali.
U novije vreme u Srbiji se tematikom Drugog svetskog rata bavio čuveni film „Podzemlje“ Emira Kusturice, a ratna stradanja devedesetih zabeležena su u antiratnoj drami Srđana Dragojevića „Lepa sela lepo gore“. Naravno, bilo je tu još ostvarenja, ali su dela koja apostrofiramo ostavila najveći trag i poslala najbolju poruku.
Međutim, od „Otpisanih“ sa partizanima Prletom i Tihim u Srbiji nije bilo serije koja se bavila vojnom tematikom. Sve do „Vojne akademije“.
Za to vreme pola produkcije Holivuda bavilo se filmovima o starešinama, vojnicima, vojnim akademijama. Osim komercijalizacije, koja je svakako prisutna i koja predstavlja razlog nesmanjenog nastanka ovih filmova i serija, postoji još nekoliko razloga rabljenja ove tematike.
Kao što se najbolje može shvatiti šta je stvarno bilo u Vijetnamskom ratu gledajući film „Apokalipsa danas“ Frensisa Forda Kopole iz tadašnjeg i kinematografskog antiratnog talasa, tako je filmskim serijalima poput „Ramba“, ili „Nestalih u akciji“ Amerika redefinisala svoj patriotizam.
Da tradicija ostane vrednost
Vojska u Srbiji je, to je gotovo aksiom, u vrhu popularnosti zajedno sa Srpskom pravoslavnom crkvom, ali je značaj serije „Vojna akademija“ baš na talasu onih nekoliko tradicija koje pominjasmo na početku teksta.
Tradicije odbrane — države, kuće, porodice, časti. Tradicije poštovanja i nezaboravljanja predaka koji su ginuli za slobodu i spas teritorije. Tradicije viteštva. Tradicije nepopuštanja, pa ako hoćete i onog čuvenog srpskog inata. Ali i tradicije odrastanja, sazrevanja, vaspitanja, negovanja principa… Tradicije poštovanja hijerarhije.
Ako je nemalo onih koji se žale kako im rijaliti programi vaspitavaju decu (avaj, pored njih nemoćnih) evo neka sad promene kanal, pa će iz svakodnevnih dešavanja i situacija akademaca u vojnom internatu ta deca sigurno naučiti i neke životno vredne pouke i poruke.
Naučiće da postoje stvari koje su dalje od večere, na primer. Naučiće razliku između vojske i militarizacije. Pa na koncu i da nije sramota voleti vojsku i državu, već da je sramota sve ono što se danas forsira pod plaštom mira, a zarad gubitka identiteta.
Skoro je na društvenim mrežama organizovana akcija evidentiranja svih ljudi u Srbiji koji nose ime Živojin. A nekad je takvo ime, po čuvenom Živojinu Mišiću, bilo toliko često da bi povodom slične akcije morao da bude angažovan zavod za statistiku ili armija popisivača. Sveukupno, ovo govori i o promeni matrice, obrasca. Ne čini ime čoveka, ali inercija modernizovanja po svaku cenu, napravila je ukalupljene ljude, identične, bez osobenosti koje jedinku čine jedinkom u društvu, ali svesnu tog društva.
Neće, dabome, uz „Vojnu akademiju“ u Srbiji stasavati oni bi da ratuju protiv drugih, već će stasavati generacije naučene ljudskim vrednostima. To je prva i najesencijalnija korist. Ali svakako će stasavati i generacije naučene patriotizmu — koji se uči kod kuće, ali kojeg sve više omalovažavaju i nevažnim žele da prikažu u javnom životu.
Posle prosipanja napalm bombi po prašumi kao vrhunac akcije, potpukovnik Bil Kilgor u pomenutoj „Apokalipsi danas“ trijumfalno kaže: „Osećaš li to? Napalm, sine! Ništa na svetu ne miriše tako. Volim miris napalma ujutro…“.
E pa kadet u uniformi nekako miriše na Srbiju. Časnu, neukaljanu. Svesnu prošlosti, čvrstu u sadašnjosti i na zdravim osnovama za budućnost. Gledajte „Vojnu akademiju“. I terajte decu da je gledaju. Barem dok se neko ne seti da postojeći scenario prevede u tekst, a potom i snimi seriju sa 78 epizoda, o 78 dana NATO agresije.
