Svetski paraolimpijski pokret nastao je 1947, u savezničkom rehabilitacionom centru u Holandiji. Doktor Gustav Gudman bio je organizator prvih Paraolimpijskih igara. Od tada one se održavaju redovno, a u našu zemlju paraolimpizam došao je petnaestak godina kasnije.
„Naši sportisti učestvuju na zadnjih šest Olimpijskih igara. To je već tri decenije“, kaže za Sputnjik predsednik Paraolimpijskog komiteta Srbije, dr Zoran Mićović.
Danas je paraolimpijski pokret u celom svetu cenjen i uvažen isto kao i olimpijski, nastavlja Mićović.
„Treba biti prisutan na Paraolimpijskim igrama i videti kako su stadioni prepuni, osetiti emocije, imate utisak da će se stadion zapaliti, koliko je želja za pobedom sportista velika. Imajte na umu da je tu uložen ogroman rad, kao i kod redovnih sportista“, objašnjava Mićović.
Danas su sportisti sa invaliditetom priznati od strane države Srbije i stekli su sva prava i obaveze koje imaju i redovni sportisti.
Sportisti, paraolimpijci su danas veoma uvaženi i zadovoljni su statusom za koji su se izborili, smatra predsednik Paraolimpijskog komiteta.
„Osobe sa invaliditetom imaju prođu i sjajan ugled u društvu, ne samo u Ministarstvu sporta, nego bilo gde se pojavimo. Uvek nam kažu, a pa vi ste oni što ste u Londonu uzeli pet medalja, što ste u Dohi osvojili šest medalja, imate najbolju sportistkinju sveta, Borislavu Perić Ranković… To su činjenice pred kojima niko ne može da žmuri“, kaže on.
Balkan je moćna paraolimpijska sila
Ne postoji sport kojim osobe sa invaliditetom ne mogu da se bave, nastavlja Mićović, od atletike, preko skijanja i hokeja na ledu do padobranstva.
„Što je društvo razvijenije, ovaj tip sporta je zastupljeniji. Gde je tehnologija materijala za pomagala skuplja i savremenija, Japan tu drži primat. Tu je dalje Evropa, pa Amerika. Afrikanci su iza nas“, objašnjava Mićović.
Kada se radi o Balkanu, Srbija je najbolja po medaljama, dok se Hrvatska rangira kao najbolja u odnosu države prema osobama sa invaliditetom. BiH je na začelju balkanskih država. Crna Gora je tek krenula sa paraolimpizmom, ali je već osvojila jednu medalju u stonom tenisu.
Prema Mićovićevim rečima, balkanske zemlje su moćne u Međunarodnom paraolimpijskom komitetu jer su organizovane u uniju. Zahvaljujći tome, Srbija je bila domaćin dva međunarodna takmičenja osoba sa invaliditetom — Evrpskog prvenstva u hokeju na ledu za osobe bez nogu u Novom Sadu i Evropskog kupa u skijanju na Staroj Planini. Odnos balkanskih saveza Mićović opisuje pričom iz Vankuvera.
„Na otvaranju igara u Vankuveru sačekala me je gospođa, volonterka, profesorka u penziji. Pitala je da li želim negde da idem to veče, ja sam joj odgovorio da me čekaju Bosanci. Sledeće veče ponovila je isto pitanje, odgovorio sam joj da idem kod Slovenaca. Gledala me je čudno. Kada sam je pitao zašto, rekla mi je da su oni imali posebne treninge, da su se dva meseca spremali kako da nas razdvoje“, priča on.
Pripreme za Rio
Neverovatan je osećaj imati u timu najbolju sportistkinju sveta, kaže Mićović, a to je slučaj sa srpskim paraolimpijskim timom. U njemu se nalazi i Borislava Beba Perić Ranković, koja je u Lisabonu proglašena za najbolju stonoteniserku sveta za 2015. Ona je imala nesreću da je na nju pala stalaža u fabrici u kojoj je radila. Njenu partnerku u dublu pogodio je NATO projektil u kičmu.
„Obe su rodile decu iz kolica. To su nadheroji. Obe u kolicima, prepreke su takve kakve su, ali ne možete a da ne osetite njihov optimizam. Beba puno čita, njena devojčica ima šest godina. Naši sportisti su, uglavnom, do juče bili na redovnim poslovima i desio im se neki incident. To može da se dogodi svakome, ali u jednom trenutku sve je to prevaziđeno, nastavili su život u petoj brzini. Tako se i sada ponašaju“, kaže Mićović.
Mićović podseća i na druge srpske paraolimpijske šampione, poput atletičara Draženka Mitrovića i olimpijskog prvaka u bacanju čunja Željka Dimitrijevića.
„U oktobru smo bili u Kataru, Srbija je odvela pet takmičara i osvojili smo pet medalja. Bili smo hit“, kaže Mićović.
On dodaje da se srpski paraolimpijski tim ozbiljno sprema za Olimpijske igre u u Rio de Žaneiru. Za sada srpski tim ima između 16 i 20 takmičara koji su se plasirali. Tačan broj se još uvek ne zna jer nisu održana sva takmičenja i sve norme još nisu potvrđene.
„Imamo dizača tegova, sjajnog momka koji diže svetsku normu i može da postane svetski prvak; imamo sjajne strelce, koji se nisu okitili medaljama u Londonu. Pored stonotenisera i atletičara, imamo streličare iz Pančeva koji su postigli normu i jednog parabiciklistu. Ne smem da prognoziram i sportisti to ne vole, ali realnost je da se ponovi London, da osvojimo tri, četiri medalje, što bi bio veliki uspeh“, uveren je Mićović.
