Princ Čarls je, izgleda, jedini državnik koji je završio posetu Beogradu i posle samo jednog dana se opet vratio u Srbiju. Ili od svih zemalja regiona najviše voli Srbiju ili je stvarno tačno ono što su nas učili na časovima istorije — da Srbija nije ni na Istoku ni na Zapadu, pa je kao takva podložna konstantnom guranju sa te sredine.
Naime, britanski prestolonaslednik je u okviru balkanske turneje prvo posetio Zagreb, preskočio Sarajevo — ali sigurno ne, kako crnohumorno primetiše na društvenim mrežama, zbog toga što ovaj grad „dobro dočekuje prestolonaslednike sa suprugama“ — došao u Beograd, otišao u Podgoricu, pa se juče vratio u Srbiju i u Prizrenu obišao saborni Hram Svetog Đorđa.
Čarls između redova
I u Beogradu i juče u razgovoru sa Srbima povratnicima u Prizrenu na otvaranju međuverske konferencije, princ je slao iste poruke: da je u pomirenju put u budućnost, da osveta nije rešenje i da bi narodi Balkana trebalo da zaborave prošlost. Ne svoju, pošto predstavnik kraljevske loze zna šta je tradicija, već neposrednu prošlost iz građanskih ratova.
To su pristojni gestovi kakvo je, uostalom, bilo i gostovanje prinčevskog para u svim državama na ovoj turneji. Čak tu pristojnost nisu želele da poremete ni susedne države, pa nisu pokazale ljubomoru, koju inače ne umeju da sakriju, što je princ u Srbiji dva puta.
Međutim, šta je stvarni cilj Čarlsove balkanske turneje?
Poučeni viševekovnim iskustvom znamo da je engleska maksima: „Ne postoje naši stalni prijatelji i naši stalni neprijatelji, postoje samo naši stalni interesi“, njihova suštinska doktrina.
Takođe, ako znamo da u Engleskoj važi pravilo da je „kraljevo da kraljuje, a vladino da vlada“ i da kraljica kad u tamošnjem parlamentu čita govor, to nije njen govor već ekspoze premijera — onda možemo zaključiti da princ Čarls ne može ništa samovoljno da promeni, ali da je sve što on kaže stav i britanske vlade.
Lociranje engleske podmornice
Šta je, onda, interes Dauning strita na Balkanu, koji se krije iza citiranih humanističkih poruka? Kako to Britanija hoće da narodi Balkana učine sve da zaborave ratne sukobe — svakako da to treba da učine i da sukoba nikad više ne bude — a ne prestaje sa potpaljivanjem vatre na tom istom Balkanu? Kako to pomirenje traže oni koji, hajde da posmatramo poslednjih 16 godina otkad je u Srbiji sa vlasti skinut Slobodan Milošević, samo ispostavljaju političke zahteve?
Govoreći o paradoksu politike EU prema Srbiji, ruski ambasador u Beogradu Aleksandar Čepurin primeti za dnevnik „Politika“ kako je „čudno da istovremeno, kao odgovor na redovne poruke Beograda o težnji za ubrzanje evropskih integracija, kao odgovor na ozbiljne ustupke, birokrate u Briselu uporno nastoje da nametnu stvari koje su u suprotnosti sa interesima Srbije, između ostalih i one koje se tiču Rusije“.
Koliko prošle godine Britanija je zapalila vatru predlogom rezolucije o Srebrenici u Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija, tobože pomirenja radi, iako svesna da to neće dovesti do pomirenja, već samo do novih trzavica i sukoba.
Dakako, nemalo je onih koji su ovih dana trajanja prinčevske turneje Balkanom primetili da je upravo Engleska učinila previše toga da naruši mir koji je vladao u bivšoj Jugoslaviji i o čijem održanju sada toliko na sva usta govori.
Ako znamo sve ove činjenice, iz bliže i dalje prošlosti, a pritom se setimo poučne maksime, čije autorstvo pripisuju Mahatmi Gandiju, da „ako na dnu mora vidite dve ribice kako se svađaju, znajte da je engleska podmornica u blizini“, jasno je da Britanija nešto sprema.
Očuvanje poretka (u uspostavljanju)
Današnja Evropa jeste (ekonomski) Nemačka, ali kad kažemo Zapad pre svega mislimo na Ameriku i Britaniju, pa da ne bude zabune što pišemo o Engleskoj, pominjemo Brisel, a mislimo sveukupno na Zapad. Takođe, bitna napomena, ma koliko sad neki primećivali kako se, kao, Britanija ponovo vraća na Balkan, istina je da ona sa njega nikad nije ni odlazila.
Za konačni odgovor na pitanje šta, dakle, želi Engleska, vratićemo se u 19. vek. Naime, tada je na prostoru današnjih Sjedinjenih Država konjanik (belac) koji prvi stigne do (od belaca) nezauzete zemlje pobijao belu zastavicu i tako dobijao pravo vlasništva nad tom zemljom. Ovaj primer pominju mnogi opisujući prvobitnu akumulaciju kapitala.
Pobijanjem štapa za belom zastavicom, dotični konjanik suštinski kaže: „Moje!“ A da bi ostalo njegovo, moraju uslediti zakoni. Dabome, nema zakona pre vlasništva, već posle. Očuvanja radi.
E, pa slično je i sa Balkanom. I danas, naime, važi geopolitička trka u pobijanju belih zastavica i zauzimanju — ne, prvenstveno, teritorija — već uticaja nad teritorijama. Kad imate uticaj nad teritorijama, lako ćete akumulirati kapital. Posle toga slede zakoni koji sve to učinjeno treba da zaštite od nekih drugih koji bi, u perspektivi, da iznova pobijaju bele zastavice.
Te zakone odbrane uspostavljenih interesa danas Britanci (čitaj Zapad) nazivaju — pomirenje.
Dakle, kao da kažu, mi smo ovde (na Balkanu) da zacementiramo našu sferu uticaja. Pa ako nećete milom ili ako ne može milom, onda ćemo vam instalirati sukobe. Kad vas rasparčamo, onda ćemo to da ozakonimo i tražimo da se ljubite.
Pošto prvobitna akumulacija Balkana još nije završena, izjave princa Čarlsa samo su najava onoga što treba da usledi, ali tek kad na Zapadu u potpunosti budu sigurni da su ogradili svoj uticaj.
Zato Zapad tera Balkan da napravi (možda i fizički) otklon od Istoka, zato konstantno insistiranje za uvođenje sankcija Rusiji ili za ulazak u NATO, dok Rusija sa druge strane ne tera zemlje Balkana protiv Evropske unije (pa i danas u Čepurinovom intervjuu za „Politiku“) i jedino je protiv širenja NATO-a. Ali kao relikta Hladnog rata, i ne nauštrb NATO-a, već zbog odbrane Rusije, jer je to širenje upravo protiv Rusije.
Prinče, srećan put kući. Čuli smo Vaše lepe poruke. Mir na Balkanu će biti održan. Još više ako se Vaši ne budu mešali.
