Sjedinjene Američke Države su, sudeći po svemu, jedina država na svetu koju su osnovali krupni zemljoposednici, industrijalci i bankari. Osnivači SAD uspeli su da stvore principijelno novi sistem upravljanja državom, u kojem imovinu, vlast i ideologiju ne kontrolišu kraljevske dinastije i crkva nego oligarsi, objašnjava Lepehin.
Tokom cele američke istorije, podseća autor, ko god da je bio u vladajućoj klasi i ko god da je biran za predsednika te zemlje, pravi upravljači države bili su upravo krupni bogataši.
Ipak, propusnica u njihove zatvorene klubove nikada nisu bile samo razmere imovine nego i vernost svojoj kasti.
„Razumljivo je da ova kasta ne može da dozvoli da se na poziciji lidera države pojavi političar koji nije pod njenom kontrolom. A otkud bi drugo on u Americi uopšte i mogao da dođe kad je ceo politički sistem odozdo prema vrhu od početka ustrojen tako da je bez ozbiljne finansijske podrške pomenutih zatvorenih klubova (uslovno nazvanih ’republikanski‘ i ’demokratski‘) nemoguće postati čak i obični kongresmen?“, pita se autor.
Očigledno je, piše Lepehin, da u takvom sistemu vlasti mesto predsednika SAD predstavlja samo dekoraciju. Istinsku politiku ove zemlje ne oličava šef Bele kuće nego državni aparat koji je apsolutno lojalan establišmentu i američkim vrednostima. Zadatak tog aparata jeste i kontrola nad samim predsednikom i njegovim potezima, napominje autor.
Lepehin navodi da su u 20. veku postojala samo dva izuzetka, u kojima su američki predsednici bili manje ili više nezavisni.
Prvi je bio Frenklin Ruzvelt, koji je u uslovima ekonomske katastrofe 1933. i potom Drugog svetskog rata dobio kart blanš za samostalno delovanje.
Drugi je, napominje autor, bio Džon Kenedi, demokrata koji za razliku od Ruzvelta nije imao mandat od oligarha i koji je samim tim bio neprihvatljiv za američki sistem vlasti, ne samo u redovima republikanaca nego i među sopstvenim demokratama.
Surovo udaljavanje Džona, a potom i Roberta Kenedija postalo je temelj za sve ostale Amerikance koji su kasnije težili da uđu u veliku politiku države. I pravila ove politike do sada niko nije narušavao, uključujući Baraka Obamu, navodi autor.
Zbog čega je Hilari opasna, a Donald Tramp interesantan
„Treba odati priznanje Baraku Obami. On je zauzeo predsedničku poziciju imajući nekakve ideje, a pokušao je čak i da realizuje neke od njih“, piše Lepehin, navodeći kao primer njegov program reformi zdravstvene zaštite i obrazovanja.
Obama je, međutim, kao i njegovi prethodnici, morao da se suoči sa činjenicom da je realizovanje bilo kakvih, makar i neznatnih ideja, u Americi nemoguće bez podrške establišmenta.
„Pretpostavljam, ipak, da je američki predsednik sivim eminencijama koje su blokirale njegove ideje odgovorio time što je sabotirao nekoliko njihovih zahteva. On je izašao u susret oligarhijskim lobistima u vezi s Libijom i Sirijom, ali je ’podigao ručnu‘ na pozive da ’žestoko odgovori‘ Rusiji za Gruziju, Krim i Donbas. Potpisao je odluku o produžavanju sankcija Rusiji, ali po svoj prilici bez posebnog zadovoljstva“, kaže Lepehin.
Mnogi Obamu nazivaju „američkim Gorbačovom“ zbog njegove nedoslednosti i neodlučnosti.
„S moje tačke gledišta, Obama će ući u istoriju kao predsednik koji je pokušao da u američku politiku unese nešto svoje i pozitivno, za razliku, uzgred, od cinične Hilari Klinton koja jurca ka vlasti“, piše Lepehin.
U svetlu svega ovoga nesumnjivo interesovanje izazivaju kandidature Donalda Trampa — čoveka koji je, kako se tvrdi u njegovim reklamnim spotovima, sam sebe napravio, kao i levog demokrate Bernija Sandersa, koji se zalaže za borbu protiv terorista u savezu s Rusijom, smatra autor.
Prema njegovom mišljenju, kao milijarder i samim tim čovek nezavisan od sebi sličnih, Tramp može da uništi poročnu vezu sa strukturama iz senke i njihovim marionetama na mestu šefa države. „Moguće je da bi tu vezu mogao da poljulja i Sanders“, misli Lepehin, ali je skeptičan prema mogućnosti da se to zaista i dogodi.
Vladajućoj klasi Amerike potreban je predsednik-upravljač. Ali problem je u tome što u toj klasi više nema jedinstva kakvog je bilo ranije. Bankari su se konačno otuđili i izdelili u posebnu, nadnacionalnu kastu, i samim tim su protivrečnosti republikanskog i demokratskog kluba unutar američkog establišmenta izašle na strateški nivo, objašnjava autor.
Danas se republikanci ne zadovoljavaju demonstracijom političke korektnosti biranjem žene na mesto šefa države. U uslovima erozije američkog identiteta, potreban im je stabilan i konzervativan predsednik.
Bankarima je, naprotiv, potreban takav šef Bele kuće koji bi oličavao novi nadnacionalni identitet. Takav je Afroamerikanac Obama, takva će, verovatno, biti i Hilari Klinton.
Moguće je da su predsednički izbori 2016. godine prva u istoriji SAD opštenacionalna izborna kampanja u kojoj vladajuća klasa nema usaglašene stavove, zaključuje Lepehin.