Dosadašnji tok trke za novog američkog predsednika pokazuje da su među biračima snažno prisutni strahovi i nezadovoljstvo establišmentom, kaže u emisiji „Sputnjik intervju“ Obrad Kesić, zvanični zastupnik Republike Srpske u Vašingtonu.
„Amerika ratuje non-stop dve decenije. Ona nije blizu rata, ona je u ratu, taj rat, pogotovu protiv terorizma, vodi se bez prestanka. Ljudi su umorni, to se vidi i u retorici. Ovo je momenat kada prevladava strah, strah od terorizma koji traje od 11. septembra 2001, strah od ekonomskih neprilika, od gubljenja posla, strah od drugih ljudi, migranata… Sa druge strane je jedno nezadovoljstvo, i te dve stvari su se spojile“, objašnjava Kesić.
On, međutim, napominje da su male šanse da će to uticati na promenu politike sledećeg predsednika jer se spoljna politika Vašingtona rukovodi inercijom.
Kako napominje, jedini ko na vrlo grub i nejasan način obećava da će nešto promeniti, posebno kad je reč o odnosu prema Rusiji, jeste Donald Tramp.
„S jedne strane, on koristi ratnohuškačku retoriku, s druge strane, govori o tome da su odnosi sa Rusijom postavljeni pogrešno, da Rusija mora biti partner Americi, da on ima poverenje prema predsedniku Putinu. To može da donese neku promenu, ako on dobije izbore“, navodi Kesić.
On istovremeno napominje da odnosi SAD i Rusije nisu toliko loši, uprkos tome što mnogi govore o novom hladnom ratu. Iza svega, kaže, postoje realni odnosi u kojima saradnja donosi dobre rezultate: sporazum sa Iranom, sporazum o primirju u Siriji.
„Imamo apsurdnu situaciju da u kontekstu tih uspeha SAD i Rusije, u predsedničkoj kampanji većina kandidata ne priznaje te uspehe i vidi to kao neki poraz za SAD.
Ali to je tipično: u predsedničkoj kampanji se retorika naoštri, patriotizam radikalizuje i postoji igra u kojoj svaki kandidat prikazuje sebe kao jakog lidera i mora da ima crno-belu sliku kojom predstavlja koja je to pretnja protiv koje će se izboriti. Dosad je, po inerciji, najlakša pretnja bila Rusija“, kaže Kesić i dodaje da su jedino Tramp i Kasić bili umereniji po tom pitanju.
Kako naglašava, ko god da bude izabran, bitno je šta će da uradi u prvih šest meseci kad je reč o odnosima sa Rusijom.
„Ako se ide putem koji je izgrađen sa ova dva sporazuma, postoje sve indikacije da idemo ka normalizaciji odnosa i otvaranju mogućnosti za ozbiljno partnerstvo Amerike i Rusije“, uveren je Kesić.
Na pitanje o politici SAD na Balkanu, a posebno prema Bosni i Hercegovini, Kesić kaže da region nije prioritet spoljne politike Vašingtona, ali da postoji razlika između definisanih prioriteta i odnosa američkih ambasada prema aktuelnoj političkoj situaciji u zemlji gde se nalaze.
„Imamo iskorak gde je BiH i dalje na periferiji američkih interesa, a sa druge strane američka ambasada i dalje održava svoje mesto kao jedan od najvažnijih faktora unutarpolitičkih rasprava i borbi. Američka ambasadorka je nastavila trend svojih prethodnika koji sebe vide kao domaće političare koji imaju luksuz da nikad ne odgovaraju biračima u BiH. Mogu da se bave politikom, mogu da pokušavaju da nametnu neka rešenja i neke političke opcije, a ne odgovaraju biračima koji će morati da žive sa posledicama toga što ta ambasada aktivno pokušava da se meša u unutrašnju politiku BiH“, upozorava Kesić.
U Stejt departmentu, kako primećuje, postoji tradicija da podržavaju bošnjačku političku agendu, a Republiku Srpsku pokušavaju da drže na distanci.
Na pitanje kakav je odnos Vašingtona prema vlasti i opoziciji u RS, Kesić kaže da postoji neobična situacija da američki ambasador zaobilazi legitimno izabranog predsednika RS i na taj način pokazuje nepoštovanje volje birača RS i opredeljenje za neku drugu političku opciju.
„Nije tajna da Milorad Dodik nije poželjan američkoj ambasadi već jedno duže vreme, zato što ne radi ono što bi oni želeli. Mnogo je lakše imati dobre odnose sa poslušnim političarima. Oni, nažalost, to nemaju u Miloradu Dodiku, i radije bi videli na njegovom mestu nekog ko bi bio kooperativniji u postizanju njihovih ciljeva“, navodi naš sagovornik.
Sa druge strane, dodaje on, neki političari među srpskim političkim strankama ovo vide kao priliku da ruše Dodika.
„Ovo je opasna situacija, zato što postoji sinergija između tri interesa u BiH: interesa jednog dela političkih stranaka u RS koje imaju želju da osvoje vlast i ruše Dodika, interesa međunarodne zajednice, pogotovu američke ambasade i nekih ambasada evropskih zemalja koje vide Dodika kao problematičnog jer ne radi ono što oni žele, i interesa bošnjačkih političara i bošnjačkih stranaka“, objašnjava Kesić.
Imajući u vidu učesnike predsedničke trke u SAD, on ne očekuje da će s dolaskom novog predsednika doći do promene u ponašanju američkog establišmenta u BiH.
„To je zato što se, u suštini, američka spoljna politika definiše kroz inerciju. Da bi se to promenilo, to je kao kad se okreće nosač aviona — treba velik prostor i dosta vremena da bi se promenio pravac“, kaže Kesić.
Prema njegovoj oceni, ne postoji nijedan vitalan interes SAD koji bi izazvao bilo kakvu promenu njihove dosadašnje politike u BiH.
„U velikoj meri to otvara vakuum za aktivnosti ambasade. Moguće je da u ambasadi dođe do reevaluacije dosadanjeg rada i da se vidi da nikome nije u interesu da se održava tenzija, da se ne priznaje volja glasača u RS i da se pokuša da se izazove neki revolt među građanima — da se oni izvedu na ulice da bi došlo do promena. Ako dođemo do toga da američka ambasada shvati da to BiH vodi u pogrešnom pravcu, kao i da ne možemo očekivati da se problemi u BiH rešavaju bez glasa legitimnih predstavnika RS, onda ima šanse da se napravi poželjna korekcija i da se normalizuje situacija u BiH“, navodi Kesić.
On izražava nadu da će, što se tiče RS, doći do „nekog pomirenja“ ili barem do stvaranja minimalnog konsenzusa o potrebi da se odbrane vitalni interesi RS i nacionalni interesi Srba, ne samo iz RS nego i iz Federacije.
Na pitanje kako vidi situaciju da je Amerika zakuvala stanje na Bliskom istoku a sada je prilično nezainteresovana za izbegličku krizu kojom je Evropa pogođena, Kesić kaže da se ne slaže da je Amerika jedina odgovorna jer je i Evropa aktivno učestvovala u tome.
„Ali mora se imati u vidu da se američka administracija retko izvinjava i retko priznaje sopstvene greške. Recimo, kad je bombardovana bolnica u Avganistanu, bile su potrebne nedelje da priznaju da je to bila greška. Ili u slučaju stradanja dvoje srpskih diplomata“, podseća Kesić.
On objašnjava da se velike sile retko izvinjavaju jer je na neki način to prihvaćeno kao znak slabosti.
„Ali problem sa američkom administracijom nije to što se ponaša drugačije od drugih velikih sila kad je to u pitanju, nego je problem što drugima drži lekcije o potrebi da priznaju svoje greške i non-stop se stavlja u poziciju da je ona sudija nekog moralnog ponašanja. A u suštini, kad pogledamo šta se sprovodi kroz američku spoljnu politiku, postoje i te kakvi razlozi da se oni izvinjavaju, ne samo građanima Sirije i ljudima na Bliskom istoku nego i ljudima na ovom prostoru“, zaključuje Kesić.
