Razgovori i dogovori proevropske opozicije u Srbiji nisu uspeli da rezultiraju planiranim ciljem — jednom izbornom listom. Čedomir Jovanović, lider Liberalno-demokratske partije, i Boris Tadić, lider Socijaldemokratske stranke, ostali su na jednoj strani obale, dok je lider Demokratske stranke Bojan Pajtić otišao na drugu. Razlozi koje su izneli na tankim su nogama, pa je ostalo otvoreno pitanje da li je lična sujeta sprečila ujedinjenje, ili se iza toga kriju neki pragmatičniji razlozi, kao što su, na primer, razmišljanja o postizbornoj matematici. Ili je pak u pitanju nešto o čemu se spekuliše u javnosti — podela postizbornog kolača. Ali, ako ćemo da budemo realni, za neke od njih „izborni kolač“ se svodi na puki prelazak cenzusa. Za druge pak može da znači i neku postizbornu koaliciju sa pobednicima izbora.
Da je pragmatizam, više nego liderska sujeta, zaslužan da proevropska opozicija na predstojeće izbore ide u dve kolone, saglasni su i sagovornici Sputnjika, politikolog Zoran Stojiljković sa Fakulteta političkih nauka, i sociolog Milan Nikolić. Oba sagovornika ipak dodaju da su iznenađenja još moguća, i da može da se desi da akteri ove priče u zadnji čas ipak završe na jedinstvenoj listi.
Profesor Stojiljković napominje da, kada se govori o koalicionom udruživanju ili razdruživanju, treba imati nekoliko faktora u vidu. Prvi, slaže se on, jeste sujete lidera, posebno ako ima mnogo pretendenata u kratkometražnom filmu „Sve moje demokratske stranke“ — a niko od njih nema dvocifren rejting.
„Međutim, u ovom slučaju to nije razlog, i mislim da ova priča nije do kraja zatvorena. Još izbori nisu ni raspisani, i tu će biti još oscilacija koje zavise od ozbiljnijih procena — šta se dobija sa jednom, a šta sa dve opozicione kolone“, objašnjava naš sagovornik.
Nikolić ne spori da je došlo do „male svađe“ oko podele mandata, ali ističe da to ne znači da nisu ujedinjeni, jer, kako tvrdi, pregovori traju.
„Ništa tu nije dramatično ili strašno u njihovom nedovoljno brzom dogovoru. Imaju vremena i nemaju razloga da žure“, veruje on.
Stoiljković naglašava da istraživanja pokazuju da je za opoziciju važno da uđe u izbornu trku sa sigurnim ulogom za preskakanja izbornog cenzusa.
„To izgleda mogu da postignu i u dve kolone. S druge strane, da li će se ići zajedno ili ne zavisi od toga kakav efekat udruživanja očekuju i da li postoji takozvani sinergetski efekat u kome vi nemate samo zbir dve liste već i glasove neopredeljenih, koji bi glasali za tu širu platformu“, objašnjava profesor Stoiljković.
Naš sagovornik za sada ne vidi sinergiju između ove dve proevropske grupacije, i čak mu se čini da bi neki deo demokratskog biračkog tela pre apstinirao nego podržao listu, ako je na njoj neko od lidera koji je u međuvremenu stvorio jači ili slabiji animozitet svojim postupcima.
„Dozvoljavam da je biračko telo Demokratske stranke steklo pristojan animozitet prema Borisu Tadiću i njegovom činu otcepljenja od DS-a pred prošle izbore, ili da socijaldemokratski birači u ovom kontekstu teško mogu da prihvate liberalnu poziciju Čedomira Jovanovića. Dakle, liderske sujete su nešto što je normalno i prisutno ne samo u politici, ali je rezon političkog preživljavanja ipak jači“, zaključuje profesor Stojiljković.
Nikolić, međutim, smatra da je za proevropsku opoziciju jedna kolona bolja jer, kako ističe, građani vole da vide političare da zajedno rade.
„Onda se misli da rade za opšte dobro, i da su u stanju da prevladaju sopstvenu taštine, što građani nagrađuju. Znači, dobiće ako idu u jednoj koloni više nego što bi dobili da idu razdvojeno“, ubeđen je Nikolić.
On dodaje da ni ujedinjeni ne mogu da dobiju neki veliki procenat — pet do deset odsto, što, ako prevagnu taštine, mogu lako da izgube.
O postizbornom udruživanju Stojiljković kaže da postoje dve kalkulacije. Prva je da li će se neko od njih naći u situaciji da na izbore uđe u jednoj koaliciji, a da posle izbora završi u drugoj — čitaj, vladajućoj. Druga je opoziciona saradnja među strankama u parlamentu i koliko su u stanju da urade da se njihov glas čuje, i u parlamentu i u javnosti.
O tome kojim putem treba da idu i da li su kolone dobar „izbor“ demokratske opozicije za izbore možda je najbolji odgovor dao lider Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenad Čanak, koji je od početka bio protiv ujedinjenja opozicije.
„Nije realno da proevropska opozicija nastupi jedinstveno, jer Vučić nije Milošević. Oko Miloševića se posle 12 godina vladavine 2000. godine okupila i fokusirala svest da on mora da ode, i tako je nastao DOS. Ovde sada imamo nekoliko godina vladavine SNS-a, ali su još uvek sveža sećanja na dugi niz godina vladavine Demokratske stranke i niz razočarenja koje je ta vladavina donela“, izjavio je trenutno Tadićev koalicioni partner.
