Ne, nije reč o nekoj afričkoj, mladoj i još neiskusnoj demokratiji. Radi se o bastionu, svetioniku i uzoru demokratije. Ili su nas barem tokom decenija ubeđivali da su Sjedinjene Države upravo to.
I da, upravo zato, nije ništa čudno kad tu demokratiju nameću i izvoze tamo nekim „zaostalim narodima“ koje treba naučiti umu i razumu, kako prosečni Amerikanac, koji počesto meša Srbiju i Sibir ili Sloveniju i Slovačku, vidi zemlje u tranziciji.
Ali gle čuda, nesuvisle i kontroverzne izjave stižu ni manje ni više nego iz — Vašingtona, od predstavnika američkih vlasti. A taman kad pomislimo da je apsurdima kraj, stigne neki novi i neočekivani biser koji je nadmašio prethodni. Reč je, naravno, o objašnjenjima vezanim za tragičnu pogibiju dvoje srpskih diplomata u Libiji.
Prve informacije, i kako stvari stoje najbliže istini, govorile su da su Slađana Stanković i Jovica Stepić, koji su od novembra bili taoci radikalnih islamista u Libiji, poginuli u američkom bombardovanju. Američki ambasador Kajl Skot, čije službovanje u Srbiji nije baš slavno startovalo, postupio je potpuno ispravno: izvinio se, a kad je otvorena knjiga žalosti, među prvima se u nju upisao. Greške se dešavaju u ratu, posebno ovakvom kakav se sada vodi, gde se protiv terorista DAEŠ-a, ljudi bez vojničke časti i morala, mora pribegavati i rizičnim potezima.
I sve bi bilo lepo da su američki zvaničnici ostali na tome. Više mi se sviđalo „samo izvini“, reći će otvoreno premijer Aleksandar Vučić kad je dan nakon Skotovog izvinjenja iz Vašingtona stigla tvrdnja da povrede srpskih diplomata ne potvrđuju da su oni poginuli u bombardovanju. Još maštovitija verzija stigla je sledećeg dana: Stankovićeva i Stepić ubijeni su na drugom mestu, pa su njihova tela odneta na mesto bombardovanja. Sve to, naravno, bez uvida u nalaz obdukcije, bilo libijske, bilo one obavljene u Srbiji.
Kako objasniti tu zbrku nelogičnih izjava koje sustižu jedna drugu? Na engleskom bi to nazvali mišmeš, ili kaša. Ambasador Kajl Skot nije dugo lupao glavu — naravno, novom nelogičnom izjavom: da stav Pentagona nije i stav američke administracije. Kakav zaključak se može izvući?
A) Pentagon nema veze s američkom administracijom. Šta nam to govori o toj zemlji? Da je vojska u njoj postala svet za sebe i da ne pita mnogo za mišljenje zvaničnike koji ne nose uniformu.
B) Američka administracija nije u stanju da formuliše jedinstven stav, nego svaki njen ogranak daje sopstveno mišljenja, što bi rekao naš narod, ko u klin — ko u ploču. Ono, jednoumlje je svakako loša stvar a demokratija i jeste polifonija mišljenja, ali dirigent ipak mora da postoji.
V) Zaključci i procene se u toj administraciji donose ishitreno i bez potpunih informacija (što je potvrdio i ambasador Skot). Laički rečeno, to se zove diletantizam.
Koje god objašnjenje prihvatili, ne piše se dobro ni Sjedinjenim Državama, a bogami, ni čitavom svetu.