Od Vijetnamskog rata, kada je izraz „kolateralna šteta“ ušao u opticaj u Vašingtonu kao pravdanje za pobijene civile, pa do najnovijeg bombardovanja položaja DAEŠ-a u Libiji, kada je ubijeno i dvoje srpskih građana koji su se tamo zatekli kao taoci, američka vojska „slučajno“ je pobila na hiljada civila širom planete.
Saučešće i izvinjenje ne mogu biti dovoljni za sve njihove „omaške“. A ako su, kako vole sebe da nazivaju, najmoćnija vojna i obaveštajna armada na svetu, kako je onda moguće da toliko puta pogreše? Ili je nešto drugo posredi…
Američke bezbednosne službe bile su obaveštene od srpskih vlasti dva dana pre napada na objekat gde su se nalazili zarobljeni srpski državljani da ima indicija da bi u tom kampu mogli biti taoci. Odgovorili su im da „na tom području nisu uočene nikakve aktivnosti“. Zašto su onda bombardovali? Valjda treba bombardovati tamo gde ima aktivnosti? Gube li na ovaj način američka vojska i obaveštajne i kontraobaveštajne službe kredibilitet?
Profesor dr Andreja Savić, bivši direktor Bezbednosno-informativne agencije (BIA), u razgovoru za Sputnjik objašnjava da su greške moguće.
„Holivudski svet treba razlikovati od stvarnog“, kaže naš sagovornik, aludirajući na filmove u kojima su SAD i njihovi obaveštajci obično prikazani kao „svemoćni“. On veruje da je poslednji incident posledica nedostataka informacija, jer iako se živi u svetu visoke tehnologije, kako ističe, greške se dešavaju. Međutim, i pored ovakvog stava, Savić ne poriče da je broj civilnih žrtava akcija američkih snaga veliki.
Činjenica je da se nemali broj puta desilo da su Amerikanci prvo porekli da su znali da bombarduju metu gde može biti civilnih žrtava, da bi par dana kasnije Pentagon priznao da su znali, ali da je u pitanju bila legitimna meta, jer su najave govorile da su tu teroristi. Ako bi baš hteli da se opravdaju, obično bi se „vadili“ da su koordinate navođenih raketa ili direktnog bombardovanja bile pogrešne. Savić to komentariše ovako:
„Treba razlikovati diplomatiju od činjeničnog stanja na terenu. U diplomatiji su standardi drugi, obično sa zakasnelim izveštajima sa kojima se pojavljuju, ali to ukazuje i da se pri preduzimanju tih radikalnih akcija primene sile ne uzimaju u obzir — posledice“.
Savić kaže da teško da će iko reći da nije sagledao sve elemente prilikom takvih akcija, ali s obzirom na to da se to često dešava, vrlo je verovatno da je bitan cilj, iako ne postoje precizni planovi za takve operacije.
„Sigurno je da zbog toga dolazi do erozije kredibiliteta, jer s jedne strane imate medijsko pravljenje prototipa bezgrešnosti, dok se u praksi mnogo toga događa tako da se otvara pitanje i kvaliteta tog obaveštajnog rada, i realizacije tih akcija“, navodi profesor Savić.
Gledano s političkog aspekta, politikolog Dragomir Anđelković napominje da Amerikanci nikad nisu bili osetljivi na tuđe žrtve, nabrajajući niz njihovih operacija, od Avganistana pa nadalje, gde su iza sebe ostavili bezbroj žrtava.
„Američkim vlastima je lako da kažu izvini, i tu nema kredibiliteta. Verujem da u poslednjem incidentu nisu znali da tu ima civila. Verujem zato što ih je u suštini baš briga — ako nisu u pitanju njihovi građani, u principu ih to ni ne interesuje“, navodi Anđelković.
