Još pre četiri godine Turska se pripremala da postane jedan od najvećih pobednika Arapskog proleća, a Vašington ju je koristio kao primer kako bi region trebalo da izgleda. Međutim, ubrzano nakon što su protesti propali, a rat u Siriji dobio drugačiji geopolitički zamajac, sve se promenilo.
„Turska se susrela sa katastrofom koja prevazilazi njene mogućnosti da izađe na kraj sa novonastalom situacijom“, kaže za „Vašington post“ profesor međunarodnih odnosa na Univerzitetu „Ipek“ Gohan Bacik.
Tokom nekoliko proteklih sedmica Turska nije uspela da obezbedi bezuslovnu podršku SAD za borbu protiv sirijskih Kurda i na taj način se našla u potpunoj izolaciji izgubivši se u lavirintu sopstvenih problema.
Prema rečima profesora međunarodnih odnosa sa Univerziteta „Kadir Has“ Solija Ozele, Turska je do te mere pokvarila odnose sa svima da više nikoga ne može da ubedi da bilo šta učini.
„Postala je zemlja koja više nema težinu. Blefira i ne ispunjava obećanja. Nije u stanju da zaštiti najvažnije interese i u konfliktu je sa svima, čak i sa svojim saveznicima. Za državu koja je do nedavno važila za regionalnog lidera trenutno stanje je ubitačno“, kaže Ozela.
Erdogan uprkos svemu nastavlja da preti vojnom operacijom u Siriji, a niko ga ne podržava u tome, uključujući i građane i vojsku. Štaviše, nije u stanju da osigura ni podršku SAD koja se sa svoje strane plaši da na taj način ne isprovocira rat sa Rusijom, piše „Vašington post“.
Kao razlog, američki list navodi da je turski predsednik sebe precenio na međunarodnoj areni, i nije uzeo u obzir sve faktore kako bi isplanirao sopstvenu strategiju u Siriji.
„Erdogan nije izašao na kraj sa situacijom zbog sopstvene nadmenosti. Bio je previše siguran u sebe još 2010. godine i to ga je koštalo glave. Trenutno je u problemima kojima nije dorastao, a jedino je on lično u stanju da se iz njih izvuče“, citira list Henrija Bejkera, stručnjaka za Tursku iz „Vilson centra“ iz Vašingtona.
Bacik, sa druge strane, kaže da sve što se događa u Siriji je, zapravo, test izdržljivosti Erdogana, a kada je reč o samoj Turskoj, „od ovog trenutka njoj se ne pišu dobri dani“.
