Igra dobrog i lošeg policajca, koju trenutno igraju kosovski Albanci, gde je opozicija na sebe preuzela ulogu lošeg, mogla bi da im urodi plodom. Jer ni od čega se evropskim zvaničnicima ne diže toliko kosa na glavi koliko od reči — „tenzija, sukob, Balkan“.
Zapaljiva retorika, teške reči i optužbe i sa jedne i sa druge strane političkog establišmenta u Prištini, koje su se čule sa protesta opozicije u danu kada je Kosovo slavilo osmu godinu „nezavisnosti“, svakako odaju utisak da su se „braća posvađala“. Ali ako je epilog te dnevne napad na kuću Srbina-povratnika u Klini, pitanje je da li je ta svađa prava ili lažna.
Sudeći po nekim analizama, i to zapadnih medija ali i zapadnih političara, biće da je posredi ovo drugo. Odgovor na pitanje zašto možda treba tražiti u činjenica da Kosovo odavno nije više „Nju born“ (spomenik u Prištini podignut u čast samoproglašene nezavisnosti 2008) i da je, što zbog globalnih dešavanja, što zbog „zamora materijala“ o pitanju Kosova, skliznulo sa top mesta na listi prioriteta međunarodne zajednice. Albanska strategija kako se vratiti na prvu poziciju mogla bi da bude upravo ova „fingirana svađa veštački stvorene opozicije“ koja, kako neko reče, sputava Vladu Kosova da radi svoj posao.
Ovakav scenario rodio se iz čiste nužde, jer im je Srbija pred međunarodnom zajednicom deceniju i duže bila dežurni krivac za sve muke i nedaće, zbog koje su dobijali šta požele od Zapada. Dakle, valja stvoriti drugi izgovor da bi se u zapadnim političkim sferama tenzija — strah od sukoba — podigla gotovo do stanja „borbene gotovosti“, jer jedino termin „mogućnost sukoba“ može da natera Zapad da opet skrene pogled ka Prištini.
U pravu su oni koji kažu da je Kosovo danas manje nezavisno nego što je to bilo 2008. godine, kada je uz blagoslov Amerike to kobajagi i postalo. Albanci na Kosovu su toga svesni. Priče da će se odmah posle ukidanja nadgledane nezavisnosti 2012. godine (odredba iz plana Martija Ahtisarija) Kosovo naći u fotelji Ujedinjenih nacija, da će misije Unmika a kasnije i Euleksa biti davna prošlost, a da će Kosovo zaokružiti tri, u biti, osnovna elementa države — teritoriju, vojsku i samostalnu unutrašnju i spoljnu politiku — daleko su od ostvarenog.
A ukoliko uskoro ne uspeju da se pomere sa „mrtve tačke“, postoji mogućnost da nikada ni ne postanu država priznata po normama međunarodnog prava. Svesni toga, rešeni su da primene više puta dobro oprobani uspešni recept iz devedesetih — gorepomenuto nasilje.
Ali, nekoliko epizoda sa suzavcem i pokojim zapaljivim koktelom ručne izrade bačenim u prazno, i polupana stakla na zgradi prištinske Vlade, nemaju baš neku težinu. Dakle, ako je ovo radni scenario, pitanje je kakvu predstavu možemo da očekujemo? Opcija ima nekoliko.
Plan A: Opozicija najavljuje svakodnevne proteste, čak i kampovanje pred Vladom (prepisano od Makedonaca) dok ne padne Vlada Kosova, dakle slede vanredni izbori, odlaganje pregovora sa Beogradom itd.
Plan B: Protesti sa incidentima niskog intenziteta. Epilog isti: vanredni izbori, odlaganje pregovora sa Beogradom itd. Nijedan od ova dva plana nije dovoljno „naelektrisan“ da bi naterao međunarodnu zajednicu da počne da osamostaljuje Prištinu.
Dakle, ostaje Plan C — ujedno i najopasniji — opšta mobilizacija Albanaca na Balkanu. To znači, Makedonija, deo Grčke, jug Srbije, Crna Gora, na čelu sa Kosovom. Rezultat: potpuno destabilizovan Balkan i velika glavobolja za EU, već zatrpanu problemima.
Ovde na scenu stupa podela na dobrog i lošeg policajca.
Dakle, ako se realizuje Plan A: Dobri će otići u Brisel i reći: „Dajte viznu liberalizaciju da se narod umiri“. I dobiće je.
Ako se realizuje Plan B: Da situacija ne bi eskalirala, pritisnite Beograd da ZSO bude malo korigovana, a ne bi škodilo ni članstvo u Savetu Evrope. Moguće da dobiju.
Ako se realizuje Plan C: Ne možete od nas tražiti da sudimo „herojima nacije“ (OVK), neka ostane naziv Sud za ratne zločine bez OVK. A sopstvena vojska, ali i stolica, pa makar kao posmatrača u UN, mnogo bi značila da se spuste tenzije u regionu. Nije isključeno da dobiju i to.
Naravoučenije: ako nemaš dežurnog krivca, a ti ga napravi. Za Albance na Kosovu, udružene ka istom cilju, potekle sa istog OVK ognjišta, izreka „udario brat na brata“, čak i u vidu glumljenog „demokratskog procesa“, niti je ikad važila, niti će da važi.
