Mnogi od tih komentara pripadaju eri Hladnog rata. U to vreme, dešavanja na Bliskom istoku posmatrana su u smislu — koja od dve supersile stiče uticaj u određenoj zemlji u tom regionu, napisao je Pol Pilar u svom članku za „Nešenel interest“.
Tokom Hladnog rata, politika na Bliskom istoku bila je bazirana na tome koliko će Amerika i Sovjetski Savez imati ugovora u domenu bezbednosti i naoružanja. Stare navike teško nestaju, a trenutni diskurs koji se tiče ruskih akcija u Siriji to potvrđuje, piše u članku.
„Na primer, Džejms Džefri sa Instituta Vašington, eksplicitno smešta diskusiju o Siriji u kontekst takmičenja SAD—Sovjetski Savez na Bliskom istoku tokom Hladnog rata, o tom regionu govori kao o ’američkoj bezbednosnoj zoni‘, oplakuje činjenicu da Rusija ’izgleda da se kreće ka pobedi u Siriji‘, pita da li ’Putin može da se izvuče sa takvim akcijama u Siriji, gde bi sledeće mogao da deluje‘, i ocenjuje da ono što se dešava u Siriji ima ’potencijalno ozbiljne posledice za čitav američki globalni bezbednosni sistem‘“, piše autor.
„Međutim, umesto da analiziraju motive ruskog predsednika Vladimira Putina za operacije u Siriji, američki analitičari bi trebalo da svoju pažnju usmere na realnu situaciju sa kojom se danas u Siriji susreću i Amerika i Rusija“, piše Pilar.
Trenutna situacija u Siriji nije igra bez uloga. Neki ruski ciljevi se kose sa američkim, ali neki drugi su neutralni u odnosu na ciljeve SAD, dok su neki ciljevi zajednički dvema zemljama.
Rusija ima „jak interes“ da se sirijska kriza razreši putem mirovnih pregovora. Uprkos uspešnim vazdušnim napadima, Moskva je shvatila — sirijska armija neće moći da povrati teritorije koje je izgubila tokom rata i da porazi islamističke grupe, navodi se u članku.
Štaviše, nedavnu prepreku u pronalaženju rešenja u pregovorima postavila je sirijska opozicija. Ona je odbijala da učestvuju u pregovorima dok joj se prethodno ne ispune zahtevi, uključujući prestanak vatre od strane sirijske armije. Prema Pilarovim rečima, insistiranje na takvim zahtevima pregovore čini nemogućim.
Konačno, interesi Rusije u Siriji nisu isti kao interesi Bašara el Asada i njegove vlade. Ako Moskva i Vašington mogu da pronađu zajednički stav o tom pitanju, Rusija bi mogla da prihvati Asadovu ostavku, piše u članku.
„Ti interesi imaju mnogo više veze sa suzbijanjem konflikta nego sa oblikovanjem političke budućnosti Damaska. Tačno vreme Asadovog odlaska sa vlasti Sjedinjenim Državama nije mnogo važno. Mnogo je značajnije suzbijanje ratnih sukoba koji su već dali DAEŠ-u ogromnu mogućnost za rast, pa nastavlja sa širenjem ekstremizma, što rizikuje destabilizacione efekte u okolnim delovima tog regiona. To je cilj oko kojeg bi Moskva i Vašington mogli da nađu zajednički jezik“, zaključio je autor.
