Evropska unija prolazi kroz „kritični trenutak“, zabrinuto su saopštili šefovi diplomatija šest zemalja osnivača Evropske unije na sastanku u Rimu.
„Kao zemlje-osnivače (stanje Unije) nas naročito pogađa“, objasnili su predstavnici Francuske, Italije, Nemačke, Belgije, Holandije i Luksemburga, okupljeni početkom nedelje u gradu u kome je 1957. godine potpisan osnivački akt Evropske unije.
Oni su za „čvršću uniju“, ali ipak dopuštaju „različite puteve integracije“. Razlog je izbeglička kriza koja bi mogla da označi kraj evropske arhitekture kakvu poznajemo.
Evropska unija nikada nije ni bila unija „Sjedinjenih država Evrope“, koje funkcionišu kao jedna država. Odavno su postavljene osnove ekonomske zajednice, ali se ona nije razvila u političku uniju. Istorijske i ideološke podele su se pokazale žilave. Ideal bratstva i jedinstva, opevan u Šilerovoj „Odi radosti“ koja je postala himna Evropske unije, srušio se pred prvim velikim ispitom solidarnosti.
Evropska unija plaća cenu krnje političke zajednice koja nije uspela da izgradi zajedničku unutrašnju, spoljnu i odbrambenu politiku. Žan Klod Junker je uzalud u septembru pozivao članice da prihvate izbeglice — ne samo da se nisu odazvale već su mnoge uradile suprotno, učinile su sve da im zatvore vrata pred nosom.
Najbogatije, poput Danske (čiji primer je sledila Švajcarska) smislile su kako da ih obeshrabre da zakucaju na njihova vrata tako što će im isprazniti džepove i oduzeti sve iole vrednije predmete. Federika Mogerini može samo nemoćno da sleže ramenima na poteze evropskih vlada van evropskih granica — šefica evropske diplomatije nema baš nikakvu težinu u suverenim odlukama francuske ili nemačke diplomatije.
Još je gora situacija u odbrani. Evropska unija nikada nije uspela da se oslobodi američkog uticaja, odnosno bezbednosne politike u kojoj odbrana njenih granica zavisi od ćudi NATO-a. Većina stanovnika Evropske unije ovaj savez smatra svojom odbrambenom vojskom, iako ključnu ulogu imaju SAD, najveći finansijer (25 odsto, iza nje je Nemačka sa 19 odsto). Zahvaljujući SAD projekat zajedničke evropske odbrane nije odmakao od udruženih nemačko-francuskih garnizona — Vašington se potrudio da NATO nema alternativu.
Zato su evropske države u slučaju kriza prinuđene da se okrenu vojnom savezu, kao što je to početkom nedelje učinila nemačka kancelarka Angela Merkel, kada je zatražila da se NATO uključi u rešavanje izbegličke krize.
Evropa različitih brzina je dugo bila tabu, iako se za nju zalagao značajan broj evropskih intelektualaca i političara. EU, zapravo, ne funkcioniše na isti način u različitim domenima, u domenu monetarne politike na primer, u kome se zemlje EU dele na one koje su u evro zoni i one koje su van nje.
Do sada je ovaj različiti razvoj doživljavan kao prelazna faza u evropskoj konstrukciji, ali sada se doživljava kao jedini izlaz iz blokade, odgovor na dezorijentisanost evropskih građana među kojima raste uverenje da EU nije u stanju da zaštiti njihove interese i da je izdala sopstvene principe.
Poruka iz Rima je upozorenje koje su osnivači unije poslali drugim članicama — ili ste sa nama ili može i drugačije. Tvrdo jezgro unije ima interes da zbije redove i ukoliko Velika Britanija na referendumu do kraja godine ipak odluči da iz nje izađe, što je malo verovatno, ali nije isključeno.
Deklaracija šest zemalja otvara put stvaranju unije unutar unije. Francuska i Nemačka rade na projektu sužene unije koji nameravaju da predstave narednog leta. Za zemlje poput Srbije, koje čekaju u redu za ulazak u EU, pitanje je kuda to zapravo idu.
