„Na prodaju. Cipelice za bebu. Nenošene.“ Šest reči koje ste upravo pročitali najkraća su pripovetka na svetu čije autorstvo mnogi pripisuju novinaru i piscu Ernestu Hemingveju. Svi ostali mogu od njih da naprave sopstveni nastavak. Ovaj najkraći roman na svetu dodatni je dokaz Hemingvejeve genijalnosti, a njegovo delo jedan od najplastičnijih primera moći jezika i pisma.
Preteča pisma, kao sredstvo (neverbalnog) sporazumevanja, jeste komunikacija pomoću kamenja, prelomljenih grančica, vatre, dima… Zatim su razvojem civilizacije došli piktogrami — niz šematskih slika ljudi, životinja i predmeta, pa potom ideogrami (koji ilustruju pojam) poput —„pevati“ koji je složen od — slike ptice i slike usta.
Inače, glagol „pisati“ je najverovatnije nastao od staroslovenskog „psati“ i znači urezivati. Uvreženo mišljenje jeste da je pismo nastalo pre oko 4.000 godina, ali se može naći i podatak da je sirijsko-francuski tim istraživača u arheološkom nalazištu Jefr el Ahmar otkrio kamene pločice stare oko 9.000 godina.
U razvojnom lancu pisma alfabet se nalazi na kraju, a njegovom pojavom počinju i potpisi. Potpis otiskom palca korišćen je za one koji ne umeju da se potpišu, odnosno napišu svoje ime i prezime svojeručno kao vid identifikacije. Danas je svet postao ne samo globalno selo — zbog vesti i informacija koje su dostupne svima, već smo svi u mogućnosti da na ekranu mobilnog telefona preko specifičnih aplikacija u živom videu uočimo i predmete u dvorištu, na primer, nekog Amerikanca u Viskonsinu.
Kanali komunikacije su postali toliko brzi da je ukucavanje lozinke za telefon postalo (pre)sporo, pa se većina nas „loguje“ tako što prisloni otisak palca na ekran. To je svakako i vrsta dodatne zaštite od neželjenih ulaza trećih lica u neku vrstu naše intime.
Da li smo onda, kao čovečanstvo, okrenuli pun krug? Od palca do palca, od identifikacije čoveka otiskom i dokaza da ta persona stoji iza napisanog pre tog otiska — do indentifikacije i logovanja na svoj mobilni telefon.
Šta bi rekao Van Gog
Setimo se poučne anegdote o starom pecarošu koji na obalu dolazi sa drvenim improvizovanim štapom iz obližnjeg mesta i bogatom čoveku koji na toj obali takođe peca ali pored svoje usidrene jahte. Turista tokom razgovara lokalca ubeđuje da smisli neki posao sa ribom, kasnije poveća obim tog posla i prihode, pa redom razvije dodatne biznise, sve do zaključka kako bi uživajući u plodovima svoga rada mogao da dođe na to mesto i peca. „Pa već pecam“, lakonski mu odgovori lokalac.
Možemo li reći da je put od pecanja do pecanja jednak putu od palca do palca? Nije. Iako liči, ova anegdota ipak ne znači da ljudska civilizacija nije trebalo da napreduje od utiskivanja znakova u bukovu koru ili kamene ploče.
Naime, nekadašnji potpisivači palcem nisu nužno bili i neuki, nesuvisli ili na bilo koji način zaostali. Primer koji svi znamo jeste Miloš Obrenović, vođa Drugog srpskog ustanka i jedan od tvoraca moderne srpske države, za koga nikako ne možemo reći da je bio nepismen, već samo da nije umeo da se potpiše.
Danas su pak mnogi informatički umešni ili informatički pismeni ali to nikako, čak naprotiv, ne znači da su istovremeno i pismeni, suvisli ili na bilo koji način napredni.
„Ima li na Guglu podatak u čemu je razlika između jaja na oko i kajgane“, toliko smo razvojem informatike otišli u banalnost, olenjili mozak i iskustveno nazadovali da nam sve te rupe i nedostatke, ma koliko zjapeće bile, nadomešćuje upit na globalnoj pretraživačkoj internet mreži.
„Mlade ljude treba naučiti da filtriraju i da dovode u pitanje informacije koje dobijaju preko interneta, a ne da ih uzimaju zdravo za gotovo“, kaže čuveni pisac i intelektualac Umberto Eko u autorskom tekstu za „Nedeljnik“. Eko primećuje da ne postoji kontrola kvaliteta i da je ogroman problem u svetskim univerzitetima jer je, kako kaže, sve više ljudi dobilo pristup visokom obrazovanju, ali je kvalitet tog obrazovanja istovremeno smanjen.
Čovečanstvo je prvo prešlo put od homosapijensa do Van Goga, onda od Van Goga do klika na ekranu telefona i računara, ali se čini da je dostižući taj vrhunac nazadovalo. Generalni i globalni rast napretka i razvoja istovremeno je značio i individualnu nezainteresovanost, zakržljalost i odsustvo volje za akumuliranje empirijskih saznanja.
Srpski advertajzing stručnjak je svojevremeno konstatovao da u jednom izdanju „Njujork tajmsa“ ima više informacija nego što je čovek u 18. veku naučio za čitav život. Ne bi se zakleli da je taj čovek iz nekadašnje ere intelektualno zaostaliji od njegovog savremenika koji u rukama drži to izdanje „Njujork tajmsa“. Od onoga koji drži palac na ekranu mobilnog telefona, nažalost, tek nije.
Istorija ljudske civilizacije bi se, možda, mogla napisati u četiri reči — „Od palca do palca“ ili još preciznije „Od otiska (urezivanja) do otiska (logovanja)“. Međutim, postoji opravdana bojazan od njenih nastavaka. Nije mali broj onih koji bi možda dopisali kako ćemo se opet gađati kamenjem. E tada će biti pun krug.
