HDZ nije „stvorio Hrvatsku“, nego ju je opljačkao! Franjo Tuđman nije bio „otac domovine“ nego autokrata, ksenofob i rodonačelnik ideje o „200 bogatih porodica“… Ne mislim da je različitost loša, niti ikoga mrzim zato što je stranac, Srbin, musliman… Ovo su reči koje su se čule usred Zagreba na protestu hrvatskog pokreta Radnička fronta, povodom protesta održanog zbog liste takozvanih „izdajnika“.
S obzirom na tok formiranje vlade u Hrvatskoj i sve afere koje su usledile posle toga, moglo se očekivati da će se nekakav bunt desiti. Ali da će prvi na „udaru“ biti čovek koji je u Hrvatskoj personifikacija države Hrvatske, fakat jeste nešto novo.
Ali da li su ove reči samo „sporadičan incident“? Ili Hrvatska doživljava katarzu?
Miodrag Linta, predsednik Udruženja raseljenih iz Hrvatske, sumnjičav je povodom potencijalne „hrvatske katarze“, uz napomenu da ovakvo mišljenje ima možda jedan odsto Hrvata. Linta takođe smatra da u Hrvatskoj nema dovoljno političke snage da bi se ona mogla baviti istinom.
„Ako bismo napravili analizu da li su Srbi agresori i da li je Franjo Tuđman otac nacije, ja verujem da bi iza te teze stalo 98 odsto Hrvata“, ubeđen je Linta.
To što se čulo na Markovom trgu jeste, slaže se Linta, nešto što je više nego interesantno, ali ostaje pri svom ubeđenju da to nema političku snagu.
„Mislim da u hrvatskom društvu ne postoji spremnost za suočavanjem sa ‘90-im godinama. Ako pogledate sve njihove institucije, od Akademije pa nadalje, tu nema nikakvog spora u njihovom stavu da su Srbi zločinci, da su Hrvati žrtve, a Tuđman otac nacije. Nema razlike“, ističe naš sagovornik.
Dakle, Srbi i dalje Hrvatima ne veruju, ali šta je to što je ovu grupu Hrvata nagnalo da gurnu prst u oko velikoj većini Hrvata?
Marko Milošević, član Radničke fronte, ima prost odgovor. Ljudi, tvrdi on, govore u Hrvatskoj ovakve stvari već 25 godina, samo ne glasno.
„Kod nas jedna radikalna ekstremistička glasna manjina dominira javnim diskursom, ali bitno je, i to podvlačim debelim markerom, da je to manjina, koja svojim porukama i nameće te vrednosti kao jedine prihvatljive. Međutim, ljudima je dosta toga, oni nisu glupi. Nijedan narod ne može biti ni glup ni slep, može biti deo vremena takav, ali ne zauvek“, objašnjava Milošević.
Milošević se slaže da su devedesete najviše traga ostavile na pitanju etničke mržnje, koja je i za Srbe i za Hrvate najosetljivija tema. Ipak želi da stavi akcenat na činjenicu da je narod u Hrvatskoj u tom periodu ekonomski i materijalno opljačkan, i to pod palicom navodnog oca domovine. Niko više nije spreman da zauvek sluša slepe i naučene komplimente i idealizovanje tog čoveka i vremena i, upravo zbog toga, Milošević kaže da su ljudi spremni da javno progovore.
„Možda je sazreo trenutak da se uhvatimo u koštac sa tim nacionalističkim mitovima na kojima je ova moderna Hrvatska sagrađena“, kaže on.
Činjenica da se ovakvi tonovi čuju upravo u vreme kad je Hrvatska dobila vladu koju predvodi stranka čiji je rodonačelnik počivši Franjo Tuđman, Miloševiću nije za čuđenje, jer ljudi nisu očekivali takvu vladu.
„Dobar deo građana koji su glasali za sadašnjeg partnera HDZ-a u vladi, koaliciju Most, glasali su za njih jer su očekivali ekonomske reforme, modernizaciju države i tako dalje, a dobili su povratak u devedesete. U situaciji gde se ljudima okreće sat unazad na 1991. ili 1992, u situaciji kad se to dešava logično je da je otpor tome jasniji i glasniji nego što je bio proteklih godina“, ističe on uz komentar da velika većina nije glasala za HDZ već za druge opcije, a da je 40 odsto građana bojkotovalo izbore.
Zaborav je, kažu, najbolji lek, pa se prema tome izgleda rukovode i glasači, ali i sami građani misleći da ako je neko na vlasti, ima većinu. Istina je kako, smatra Milošević, sasvim drugačija, jer narod je ili nezainteresovan, ili ophrvan materijalnim problemima.
„Hrvatska vlast nema adekvatan otpor, jer hrvatsko društvo već 25 godina nema levu političku opciju. Mi pokušavamo da izgradimo svoju, i videćemo šta će to biti dalje“, kaže naš sagovornik.
Da li ovo znači da nacionalizam više ne može da bude ideologija ni Hrvatske, ali ni regiona, kako tvrdi Milošević? I da li je „sveža politička krv leve orjentacije“, što je program Radničke fronte, zaista budućnost Balkan?
