Da li je moguće pobediti DAEŠ? Zašto Islamska država ima toliko dobrovoljaca iz celog sveta? Ko su oni koji joj pristupaju? Fanatici, neostvareni marginalci koji sanjaju o svojih pet minuta slave ispred kamera koje snimaju kako odrubljuju glavu nekom taocu?
Mnogi veruju da je islamski radikalizam zapravo nihilizam, koji privlači mlade koji ne znaju ništa o veri, kao najsnažniji kontrakulturni pokret današnjice.
Drugi u njoj vide fanatike koje je moguće uništiti oružjem. Jedan od njih je i bivši šef CIA, američki general Dejvid Petreus (vlasnik medijske grupe u kojoj je i N1), koji je bio na prvoj liniji Bušovog „rata protiv terora“ u Iraku. U debati sa Vukom Jeremićem, koja je u utorak održana u Njujorku, bivši prvi obaveštajac je izjavio da je moguće vojno poraziti Islamsku državu kao što je to bio slučaj sa Al Kaidom.
„Ključni faktor za neutralizovanje Islamske države je novo administrativno uređenje Iraka, koje bi uključilo sunite u državne institucije i u redovni politički život“, kaže Petreus, iako je upravo njegova vlada izbacila sunite iz vlasti, dok je njegova vojska protiv njih vodila beslovesni rat, ubijajući civile i iživljavajući se nad njihovim borcima u svojim zatvorima.
Al Kaidu nisu pobedili — ona se transformisala, a ideologija koju su širili i način borbe — asimetrični rat — dobila je još snažnije uporište kod sledbenika Islamske države. Za razliku od onoga u šta hoće da nas ubedi Petreus, američki obaveštajni izvori ukazuju da otpor DAEŠ-a nije slomljen, uprkos svim bombama koje su na njih izručili. Vojne akcije protiv ove radikalno islamističke organizacije ne samo što nisu uspele, već su doprinele njenom širenju.
Antiamerikanizam je jedan od snažnih pokretača ideologa Islamske države, čiji šef El Bagdadi je i sam proveo neko vreme u zloglasnom američkom zatvoru. Ali to nije dovoljno da se objasne međunarodne razmere ovog fenomena.
Skot Atran, istraživač koji se bavi fenomenom radikalizacije, smatra da je u pitanju svetska revolucija.
U eseju „DAEŠ je revolucija“, ovaj francusko-američki antropolog iznosi smernice za razumevanje privlačne snage radikalnog islama za evropsku omladinu — među kojom je sve veći broj maloletnika i devojaka — i objašnjenje zašto je teško pobediti DAEŠ.
Rat protiv ovog pokreta, upozorava, nije običan rat protiv terorizma. Reč je o ideologiji koja je popunila prazan prostor u svetu bez ideologija. Ideali kojima su vođene pristalice DAEŠ-a snažnija su pokretačka snaga od plate, napredovanja i kazne u redovnoj vojsci.
Revolucionarni pokreti nakon Drugog svetskog rata, kaže Atran, izvojevali su pobedu uprkos deset puta manjoj snazi u oružju i ljudstvu od državnih snaga koje su im se suprotstavljale. Revolucionarno islamističko nasilje se, prema ovoj tezi, ne razlikuje od bilo kog revolucionarnog pokreta u istoriji.
Projekat DAEŠ-a je privlačan jer obećava da promeni svet i spasi ga, pokazuje istraživanje sprovedeno u nekoliko zemalja sa sledbenicima ove organizacije. Mladi koji odlaze da se bore u Siriji i Iraku to rade po slobodnom izboru. Njihov motiv je borba za ideale, za svete vrednosti. U 19. veku to je bilo nacionalno oslobođenje, za njih je to kalifat.
Ne privlači ih povratak u srednji vek, kako se često opisuje projekat koji DAEŠ nudi, već potraga za smislom i slobodom, koja ih oslobađa okova meterijalnog sveta, koji vide kao poročan i nemoralan. Život stavljaju u službu moralne i duhovne snage kao što je to bio slučaj, recimo, u Francuskoj revoluciji.
Atran pravi poređenje i sa nacizmom. Nemački vojnik je verovao u ono za šta se bori — za cilj i za svoje saborce. Citira Džordža Orvela u predgovoru Hitlerovom „Majn kampfu“ iz 1940. godine: „Hitler zna… da ljudska bića ne žele samo komfor, sigurnost, kraće radno vreme, higijenu… i, uopšteno, ono što je zdravorazumsko; oni takođe, bar privremeno, žele da se bore i samožrtvuju… Dok socijalizam, čak i kapitalizam mnogo uzdržanije, kaže: ’Nudim vam ugodnost‘, Hitler kaže: ’Nudim vam borbu, opasnost i smrt‘ i rezultat je da mu čitava nacija pada pred noge“.
El Bagdadijev poziv sledbenicima širom sveta da stvore front koji će srušiti ovaj i izgraditi novi svet privukao je najveću vojsku dobrovoljaca koju je svet video od kraja Drugog svetskog rata. Njihova spremnost da se upuste u najstrašnije oblike nasilja, iako su mnogi odrasli u mirnodopskim zapadnim društvima, dolazi iz želje da upravljaju sudbinom i budu deo beskonačnog, neizrecivog i nepoznatog.
Inspiracija za sledbenike DAEŠ-a, koji vrše najsmrtonosnije napade, poput onih u Parizu, nije toliko Kuran, već cilj i slava i poštovanje koju će steći u svom okruženju, smatra Atran.
„Možda ima onih kojima nije prijatno opijanje ili usputni seks, ili onih koji su videli kako njihove roditelje ponižavaju poslodavci ili vlada, ili su njihove sestre vređali zbog toga što nose maramu. Mnogi ne idu tako daleko da se uključe u džihad, ali neki to učine. Više od 80 odsto onih koji se priključe Islamskoj državi to čini preko direktnih kontakata, uglavnom sa prijateljima ili porodicom. Vrlo mali broj pristupi preko džamija ili tako što ih regrutuju stranci“, primećuje ovaj antropolog.
Kao zabludu odbacuje još jedan aktuelni mit, o „sukobu civilizacija“, sukobu zapadnog i muslimanskog sveta. Fenomen radikalnog islamizma vidi kao mračnu stranu globalizacije — pojedinci koji se radikalizuju da bi pronašli identitet u svetu koji je izravnan, u kome su vertikalne linije komunikacije među generacijama zamenjene horizontalnim direktnim vezama koje se uspostavljaju bilo gde u svetu. Zato društvene mreže igraju veliku ulogu.
Sledbenici DAEŠ-a o kalifatu razmišljaju kao o muslimanskoj Evropskoj uniji, federaciji ili nekoj vrsti muslimanskog Ciona, raja na zemlji.
