Hrvatska je prošlu godinu ispratila u postizbornoj psihozi i preganjanjima oko formiranja nove vlade, čiji su prvi trapavi koraci izazvali odijum u javnosti. A posle Hrvatske ove godine izbori će biti održani i u Makedoniji i Srbiji, a nije isključeno da im se priključi i Bosna, cela ili samo na nivou Republike Srpske, ali i AP Kosovo. Crna Gora je u poslednjem trenutku izbegla prevremeno glasanje za novi parlament, ali ona je ionako zagazila u izbornu godinu.
Dakle, izborna groznica, ovako ili onako, trese bezmalo sve bivše republike SFRJ. Šta će to značiti za region: hoće li mu ojačati ili umanjiti stabilnost?
Hrvatski izbori za novi parlament, reklo bi se, više su vratili staro nego što su doneli nešto novo. Nova vlada iznedrila je koaliciju Mosta i HDZ-a, a ako je suditi po prvim lastama, izgleda da će između premijera koji program prezentira u pauerpointu i zagovornika podgrejane Tuđmanove politike prevagu odneti ovi drugi. Hrvati koji su se dokopali EU pre nekoliko godina više nisu u poziciji da joj se dodvoravaju frazama kao što su „prava manjina“, pa su se vratili oprobanim, nacionalističkim matricama. Jeste da je kontroverzni ministar branitelja Mijo Crnoja podneo ostavku (nije smenjen!) ali ništa manje ne „pleni“ svojim idejama ni ministar kulture Zlatko Hasanbegović. Opravdano se nameće pitanje hoćemo li imati reprizu politike devedesetih.
U isto vreme, na drugom kraju bivše Jugoslavije, u Makedoniji, ostavkom makedonskog premijera Nikole Gruevskog, dogovorenom sa opozicijom i EU, izborna kampanja je faktički počela, iako će o tome da li će izbori zaista biti održani u aprilu odlučiti ambasadori EU i SAD u Skoplju. Oni su novom privremenom premijeru Makedonije Emilu Dimitrievu uručili, da tako kažemo, plan pripreme izbora koji mora da se ispuni, posle čega će oni 20. februara odlučiti da li će izbora biti, i kada. Spisak kriterijuma zasnovan je na dogovoru vlasti i opozicije iz Pržina, kojim je faktički sprečen građanski sukob u ovoj državi. Osim Gruevskom i Zaevu, ambasadori su kriterijume dostavili i albanskim strankama — Demokratskoj uniji za integraciju Alija Ahmetija i Demokratskoj partiji Albanaca Menduha Tačija, koje su takođe potpisnice sporazuma iz Pržina. Od toga ko će pobediti na izborima donekle će zavisiti i kojim će putem Makedonija nastaviti dalje.
Zaev, koji slovi za favorita Amerike, neće mnogo prezati da pregazi i po koji nacionalni interes kako bi dobio vlast. Već se naveliko spekuliše da je sa albanskim partijama sklopio dil da dobiju više od onoga što su izboksovali u Ohridskim sporazumom posle sukoba 2001. godine. Preciznije, Albanci žele autonomiju unutar Makedonije, a izvesno je da je Zaev spreman da im to da. Gruevski, s druge strane, nema mnogo podrške spolja, a samim tim ni mnogo mogućnosti da realizuje nešto od započetog u državi, pa je njegova pobeda pod znakom pitanja.
Pritom, Makedonija već deceniju čeka da načini sledeći korak u pristupanju EU i NATO-u, jer joj Atina osporava pravo da koristi ime Makedonija, smatrajući da ona polaže istorijsko pravo na ime. Zaev je, za razliku od Gruevskog, spreman da pristane na kompromis.
Ako bi se prevazišla prepreka oko imena, Makedonija bi, pre svega zbog toga što je na putu da postane članica NATO-a, po ubrzanom postupku nastavila ka EU. Procena je da bi to bacilo u drugi plan put Srbije ka EU. Ali bi bio pojačan pritisak na Beograd da se odrekne vojne neutralnosti.
Crnogorski premijer Milo Đukanović faktički je već imao „probu izbora“ u parlamentu, kad je ponudio mandat poslanicima na raspolaganje, ali je uspeo da namakne većinu u trodnevnoj predstavi koju je verovatno sam izrežirao. Faktički, on može mirno da spava, jer se u Crnoj Gori, kako stvari stoje, izborima neće ništa promeniti.
Vanredni izbori su već mesecima tema opozicije i na Kosovu. Ko god pobedi, ciljevi će ostati isti. Slično je i u Srbiji. Prava enigma, međutim, bili bi opšti izbori u Bosni na koje je, kao odgovor na zahtev opozicije u RS za izbore u ovom entitetu, pozvao Milorad Dodik.
Tako će građanima većeg dela bivše Jugoslavije u narednim mesecima biti zajednički glasačke kutije i izborna kampanje, bar na kratko, a verovatno i zapaljiva predizborna retorika koja prija biračkom telu.
Šta će i hoće li izbori nešto promeniti u tim zemljama, hoće li one nakon toga postati stabilnije i predvidljivije, zasad je teško prognozirati. Ali zato predizborna previranja svakako neće ići naruku ni stabilnosti ni predvidljivosti stanja u regionu koji tradicionalno važi za bure baruta.
